Дуле Воз од доктора наука до машиновође у Немачкој

Ужице – Пре безмало четврт века, 3. априла 2000, објавили смо у „Политици” текст „Дуле Воз напамет зна ред вожње на свим нашим пругама”, о Душану Јеремићу, тада гимназијалцу у Ужицу, правом заљубљенику у железницу због чега су га вршњаци прозвали Дуле Воз. „Возови, станице, пруге и све што уз то иде главна су Дулетова преокупација. Мноштво техничких и других података у вези са железницом спреман је у свако доба као из рукава да саопшти овај младић”, пише у тексту кога смо се ових дана сетили при сусрету са Душаном Јеремић, сада доктором наука о железници.

„Тек што је проходао најдража играчка му је била возић, први дечји цртежи локомотива и пруга. Као дете у шетњу је ишао на ужичку железничку станицу, да види воз. Како су године пролазиле та заинтересованост се увећавала”, навели смо 2000. године, додајући да су се родитељи Милоје и Зорица, обоје просветни радници, чудили томе, па схвативши да Дуле железницу обожава, уклопили се у испуњење његовог сна. Као основац он би сваку књигу о железници одмах прочитао, а суботом би ишао у Пожегу у Железнички музеј да уживо види најстарије локомотиве, вагоне, скретнице...

Изненађени таквим знањем железничари су му дозволили и да посети телекомандни центар железнице у Макишу. „Као гимназијалац напамет је знао комплетан ред вожње на барској прузи, деоницама Суботица–Ниш и Београд–Лапово. Сналазио се у управљању сигнално-сигурносним уређајима, станичним подстаницама. Могао из главе да нацрта сваку станицу на барској прузи са скретницама, исклизницама.” Дуле је знао дужине пруга, тунела, мостова. Решио је да студира Саобраћајни факултет, железнички смер.

Тај први сан младић је остварио, ове студије уписао у Београду. Она силна знања, као и надимак Дуле Воз, носио је и на факултету. Било је учења, двоипомесечне праксе у Шведској, па и служења цивилног војног рока. Све је то завршио 2010. и као дипломирани инжењер хтео да ради на железници.

Али живот није бајка, не остварује све снове. – Нису се у то време на железници примали инжењери, ни постојали приватни оператери, могућности су биле сужене. Безуспешно сам конкурисао на разна места. Живео у Београду, имао трошкове, чекајући послове у струци радио повремене – причао нам је сада Душан у Ужицу, дошавши из Немачке.

Две године је трајало његово чекање запослења. Неће заборавити да му је директор Високе железничке школе у Београду, сазнавши о Јеремићевом изузетном знању, понудио 2012. да ту ради као асистент, а кад стекне докторат и као професор. – Прихватио сам, уписао на Високој школи докторске студије, упоредо радио и учио. Било ми је занимљиво да знања преносим другима. Ипак, годинама асистент на одређено, а циљ да ме приме за стално, јер тек тако могу да узмем кредит за стан, решим животно питање.

Али како је време одмицало, наставља наш саговорник, у школи је било теже. – Смањује се број студената и часова, а долази закон који предвиђа да после звања асистента не могу одмах бити професор, него виши предавач на одређено време. Тада имам знања о железници и организацији саобраћаја, спремам то и за докторат. Пишем дисертацију, а проблем је у објављивању рада у неком научностручном часопису (што је неретко нерешива препрека нашим докторандима из разних области). Четврти пут ми враћају рад, одужило се. У том тренутку већ осам година сам асистент на одређено.

Стиже те 2020. до њега глас да приватна железничка компанија „Лендербан” из Немачке, са седиштем у Саксонији, тражи у нашој земљи машиновође. Направили су програм курса немачког језика и Дуле се пријавио. Завршио курс, па 2021. и нашу школу за машиновођу (за четири месеца) да би добио визу. Ни тада његова младалачка љубав према железници не нестаје: с колегама посећује станице у Европи, фотографише возове, упознаје уређаје...

– Решим да прекинем чекање на докторат и професорско место, примају ме за машиновођу у Немачкој. А кад сам се спремао да идем, пролази ми рад у часопису и овде успевам да завршим докторат. Ипак, одлазим у Немачку у априлу прошле године, нас седам је у групи из Србије. Та обука за посао код њих траје 10 месеци. Током ње долазио сам у Београд на одбрану докторског рада, докторирао 3. септембра 2022, а затим се одмах вратио у Немачку.

– Обуку завршавамо, у марту почињемо да возимо локалне возове. Обавеза нам је три године да радимо за ову фирму. Потражња за машиновођама тамо је изузетна, плата већа него што бих имао овде као професор, доктор наука. Возимо дизел-моторне путничке гарнитуре, релативно нове. Ево ме на краћем одмору код својих у Ужицу – казује др Душан Јеремић, откривајући намере:

– Хоћу по истеку трогодишњег посла машиновође тамо да напредујем. Моја диплома основних студија призната је у Немачкој, па желим да усавршим језик, упознам мрежу и радим као саобраћајни инжењер, ако може и професор. Немачка ми је сада избор, можда и породицу тамо формирам – закључује јунак некадашње „Политикине” приче, па на питање препознаје ли Србија кадрове који знањима предњаче, само са две речи одговара: „Не баш.”