„Политика” увек на нашем столу

Пуних 59 година „Политика” једном недељно објављује текстове из света архитектуре, ентеријера, дизајна, које потписује Радмила Милосављевић. Сада, у 91. години живота, може да се похвали најдужом непрекидном сарадњом са најстаријим листом на Балкану, која је почела 1964. За готово шест деценија у „Политици” је објавила више од 3.000 текстова.

„Дипломирала сам архитектуру 1955. и са 23 године почела да радим на градилишту и да се бавим праксом. Ипак, одувек ме је привлачио ентеријер. Осам година касније упоредо са овим послом кренула сам да пишем за ’Дугу’, али прави изазов за мене је представљала ’Политика’. Одрасла сам уз њу, моји родитељи су је редовно читали и стално је била на нашем столу. Увек је била део моје куће. Зато сам и желела да ту објављујем текстове”, присећа се Радмила.

Тако је половином 1964. године позвала редакцију нашег листа и разговарала са Надом Дорошки, тадашњом уредницом рубрике „Жена и породица”.

„Питала сам је ’да ли желите да у оквиру своје рубрике имате рубрику о уређењу стана’. Рекла је да то не би било лоше и позвала ме да дођем да се упознамо и договоримо. И тако је све почело...”, каже Милосављевићева.

Прва серија текстова названа је „Становање у сто лекција”, а после тога уследиле су многобројне теме о ентеријеру – од распореда намештаја до тепиха, завеса, огледала, слика...

Тада је већ почела да ради у Заводу за културу становања, где се са другим архитектама бавила ентеријером у време, како каже, када то нико други није радио. И баш као што је од детињства била између „два фронта” – наклоњена поетици и писаној речи с једне и математици и архитектури с друге стране, тако се и током каријере бавила двема различитим уметностима – ентеријером и писањем.

„Требало је сваке недеље пронаћи тему која ће бити интересантна читаоцима, али ми сам рад никада није био терет. Ишло је некако паралелно са писањем књига и снимањем серија о ентеријеру на телевизији. Уређење стана је феноменална прича, не би човек веровао колико ту има најразличитијих тема. Архитекта прво мора да од корисника добије одговоре о најситнијим детаљима у вези са начином живота, јер не постоје два исто уређена стана”, објашњава Милосављевићева.

Писање текстова за наш лист, уз каријеру архитекте али и породицу, није био нимало лак посао. Требало је ускладити све обавезе, али и на време завршити рукопис, а затим га и донети у редакцију. Кашњења није смело да буде, каже Радмила.

„Једном сам се јако разболела и лекари су рекли да морам у болницу. Рекла сам ’у реду, али само мало сачекајте’ и онда замолила ћерку да откуца само још нешто што је требало да  издиктирам, јер је текст морао да буде завршен”, прича Радмила.

И свако путовање или одлазак на одмор значили су писање бар два рукописа унапред, јер изостанак рубрике није долазио у обзир. Ипак, овај рад је Радмилу, како каже, увек испуњавао и никад јој није било тешко да заврши све у року. Наравно, додаје, ту је и драгоцена подршка породице, прво родитеља, а касније и супруга.

Како су деценије пролазиле, тако су се мењали и уредници рубрике на којој је сарађивала. Биле су ту Олга Васиљевић, Драгана Букумировић, Мирјана Белић Корочкин, Зорана Шуваковић – и са свима је имала добру сарадњу.

И сама рубрика је мењала назив – од „Жене и породице”, преко „Жене, моде и дома”, „Женског света”, „Жене у друштву и породици”, „Женске стране света”...  до данашњег „Мозаика”. Али кутак посвећен уређењу стана и архитектури сачуван је без прекида до данашњих дана.

„Деценијама сам у ’Политику’ долазила као у моју кућу. То сам радила и деведесетих, током оног доба хиперинфлације. И тада сам све више схватала да моја рубрика губи смисао –људи немају пара да купе хлеб, а ја их саветујем како да купе жуту завесу. То сам и рекла тадашњој уредници Мири Белић Корочкин која се сложила са мном. Али нисам хтела да прекинем сарадњу са ’Политиком’ већ сам нашла решење: почела сам да пишем текстове на тему ’Соба коју маштам’, који су касније преточени у истоимену књигу. Можете да немате паре да купите завесу, али то не значи да не можете да маштате о томе”, објашњава Милосављевићева.

Околности око пандемије утицале су да мање излази. Али и даље јој људи прилазе и коментаришу њене текстове у нашем листу.

„Баш недавно сам била напољу с унуком кад је пролазио комшија и каже ’дуго вас нисам видео, али редовно читам ваше текстове’”. Памтим и догађај од пре пет-шест година, кад сам била са ћерком у ПИО фонду. Пришле смо шалтеру када је наш број прозван и дале документа службенику. Погледао је документа, па ми је рекао: „Одлични су вам они текстови у ’Политици’”, прича Радмила.

И у 91, као и целог живота, чита „Политику”. У њеном листу, како каже, Културни додатак је обавезно штиво, а пажњу јој привлаче и многи други текстови. Деси се да неки прескочи, кад јој касно донесу новине. У рубрици Мозаик сваке недеље ту је и њен текст, овог пута из серијала „Куће уметника”.

„Желим вам да трајете најмање још толико, а и много дуже од тога”, додаје поводом 119. рођендана „Политике” архитекта Радмила Милосављевић.

Дежурство за читаоце

Средином седамдесетих година прошлог века Радмила Милосављевић је са колегиницом Божаном Пекић једном недељно имала и посебно дружење са читаоцима у „Политици”. Њих две су у одређено доба дана током двочасовног дежурства у редакцији примале читаоце нашег листа којима је био потребан савет у вези са уређењем стана. Постојао је и један услов да посетилац добије жељене одговоре – морао је са собом да донесе „Политику”.

Богата биографија

Радмила Милосављевић током своје каријере бавила се архитектуром, ентеријером и дизајном. У „Политици” је радила и на додацима посвећеним уређењу стана који су излазили једном месечно. Годинама је сарађивала и са мариборским часописом „Наш дом”, а објавила је и 15 књига. С поносом говори и о оснивању Дописне школе „Амбијент” која је радила више од три деценије.