Свет који стварам је као коктел

Ритам живота одсликава се у игри Израела Галвана, у свету признате звезде фламенка из Севиље, а ми ћемо га први пут гледати у Србији, у оквиру 20. Београдског фестивала игре. И то 1. априла на сцени Опере Мадленианим, где ће извести комад „Златно доба”, а већ наредног дана у Битеф театру, одиграће непоновљиви „Соло”, интимни сценски бисер, за највеће познаваоце позоришног израза! Израел Галван потиче из породице фламенко играча и рано је и сам постао мајстор традиционалне форме овог уметничког стила, са „стопалима која су истовремено могла да лупају и преду”. Убрзо су га назвали Паганинијем фламенка, због брзине коју ниједан играч није успевао да развије, али и владања простором и ритмом. Класичну форму користи као полазиште, да би стварао нешто ново на узбудљив начин. Радо експериментише, инспирисан стваралаштвом врхунских кореографа Пином Бауш и Казуом Оном. На Нетфликсу га можемо видети заједно са Акрамом Каном и Охадом Нахарином.

Израел Галван је добитник Националне награде за игру 2005. године од Министарства културе Шпаније „за умеће да у уметности попут фламенка створи нову креацију”, такође је завредео и друга признања, попут њујоршке „Беси” награде и шпанске Златне медаље за заслуге у лепим уметностима. Француско Министарство културе га је 2016. године именовало за Официра реда уметности и књижевности. Такође је добио шест Макс награда за сценску уметност, као и два пута Награду критике у Барселони.

Представићете се у нашој престоници у две вечери, са два програма, на овој 20. фестивалској едицији. Како бисте их описали?

Одушевљен сам што вам доносим „Златно доба”. Та представа је попут моје лабораторије, која је отворена 2005. године, али стално је мењам и надам се да ћете моћи да удахнете тренутке тог злата у времену, које сам пронашао. Волим да мислим да је за фламенко златно доба – сада. Овај стил еволуира, али и пати због различитих утицаја. Ипак, најважније је да задржава веома снажне корене које људи могу да виде. Фламенко нас из прошлости носи у будућност, а у садашњости, ово што данас играмо јесте наше златно доба. Друге вечери, у простору Битеф театра, догодиће се мој соло наступ, који је Аја Јунг, директорка БФИ, изабрала. Револуција звука, без музичара. Бићу сам на сцени. Само са неколико рефлектора. Са овим „Солом” наступићу ускоро и у позоришту које Михаил Баришњиков води на њујоршком Менхетну. Ваљда су се њих двоје договарали, а верујете – то је опасно добар комад. Остаје да чујем реакцију београдске публике после извођења.

Да ли сте изабрали сцену и фламенко зато што потичете из уметничке породице?

Игра ми је једноставно ишла од руке, заволео сам је. А она је ђавоља ствар. Не сећам се да сам много вежбао, већ сам радио на уметничком изразу као да сам се играо и забављао спонтано, а чинило се да људи баш уживају док ме гледају. Међутим, имао сам фазе када сам желео промене. Тада сам знао да ћу морати све да изокренем, раставим на делове и пронађем свој пут уколико желим да преживим у свету игре. Креирао сам инспирисан Пином Бауш и Казуом Оном. Иако сам себе доживљавао као фламенко играча, више нисам хтео да будем ограничен на језик фламенка. Желео сам слободу. А она ме је довела до сарадње са чувеним балетским играчима и савременим кореографима, а све то се допало публици.

Познати сте по изражајности, шта једног играча чини посебним?

С обзиром на то да играм од детињства, верујем да добро владам сценом и остварујем фине везе са публиком. Због своје личности, боље „причам” док играм, него док говорим. Да бих се осећао слободно, без притиска виртуозног извођења, бирам слободу покрета, звука и теме, и наравно обожавам фламенко. Заправо, свет који стварам је као коктел. Човек игра оно што јесте или како се осећа. Када играч изађе на сцену, тачно можете разумети колико зна, колико је образован, колико чита, колико интелигенције и искуства носи...

Са Акрамом Каном и Охадом Нахарином можемо вас видети и на Нетфликсу. Колико овакви и слични пројекти популаризују игру?

Доживео сам један посебан наступ у Севиљи, када сам играо на главном тргу мог града. То је био јединствен тренутак у каријери. Знам да данас постоје други начини комуникације. Играч сам, али много волим и филм, а када играм увек замишљам камеру која зумира детаље, неку малу причу, унутрашње стање... Увек ћу бити присталица измештања игре из њених уобичајених простора.

Какве утиске и искуства вам је донела сарадња са другим и другачијим уметницима?

Моје сарадње су почеле са мојом породицом, јер сам почео да играм са три године. Након тога је то био Марио Маја, учитељ са генијалним идејама, али и са дисциплином; затим Мануел Солер са својом слободом и посебним осећајем за ритам; и Енрике Моренте са својим гласом и храброшћу. У скорије време, Акрам Кан и Охад Нахарин. Волим „франкенштајне”, као исецање креација различитих уметника и спајање истих у оквиру радова других уметника. Свиђа ми се комбинација коју можете добити, то је једна врста формуле. Чувам сопствену, веома прецизно дефинисану архиву људи који сјајно играју, који су познати и који су креирали свој уметнички пут, јер су сви они моји учитељи.