Субота, 03.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Света гора и табуи

Василис Алексакис

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга
Роман „Нова ера” грчко-француског писца Василиса Алексакиса о Светој гори Атоској преведен је у свим православним земљама, упркос, или захваљујући оштрој критици цркве којом су натопљене странице. За Алексакиса, Грчка православна црква гуши наслеђе античке Грчке и извор је фанатизма и тоталитаризма, попут других монотеистичких религија. До овог закључка грчки писац је дошао исцрпном истрагом и сусретима са историчарима, монасима и верницима, у чему му је послужило његово дугогодишње новинарско искуство. Књигу која је прошле године добила једну од најпрестижнијих француских књижевних награда, Велику награду за роман Француске академије, на српском је управо објавила издавачка кућа „Геопоетика”. То је био повод за разговор са грчким писцем у Паризу, где живи од 1968. године, када се склонио од војне хунте, иако никада у потпуности није напустио своју земљу. Ово је прво дело грчког писца преведено на српски језик.

Због овог романа имали сте проблема у Грчкој…

То је зато што он узнемирава цркву, која има огромну моћ. Нико се не усуђује да доведе у питање везу цркве и државе, а црква је у Грчкој део државе, односно националног образовања које се зове Министарство за образовање и веру. Она, дакле, има реч у образовању младих Грка. Начин на који се учи о грчким класицима, о софистима и претсократовцима, на пример, одговара цркви, иако то демократско наслеђе слободе мишљења и слободног стваралаштва нема никакве везе са византијским светом, који је теолошки, догматски, затворен, непокретан, и у коме је, сходно хришћанској логици, затворена атинска филозофска школа.

Куда Вас је водила истрага о Светој гори?

Проучавао сам фанатизам који је у корену хришћанства. Радећи на овој књизи открио сам да је то у вези са монотеизмом. Било који монотеизам је фанатизам по себи. Не можемо да не будемо фанатици ако верујемо у једног, апсолутног бога, који је све створио, диктира сва правила, и који вам обећава живот после смрти. Неизбежно постајемо фанатични. Први хришћани су били попут талибана, логика којом су се руководили је иста. Уништавали су и починили невероватне масакре, али ми на Балкану са тим нисмо упознати.
Убијено је стотине хиљада људи који су веровали у античке богове, порушени су храмови, размере разарања биле су апсолутно застрашујуће.

Да ли Вас је огорчење према цркви навело да напишете ову књигу?

Не, разлог је био што сам много раније написао роман „Матерњи језик”, о храму у Делфима где се налазила Питија. На улазу у овај храм било је слово Y, и никада није установљено због чега. Не постоји ни један текст који то објашњава. Бавио сам се, дакле, античким периодом и грчким језиком и схватио сам да данашња Грчка није директно повезана са њим, да је повезана
са црквом и да, док не будем познавао цркву, нећу познавати Грчку. Изабрао сам Атос зато што то место добро сведочи о грчкој вери.

Наслеђе антике је запостављено у Грчкој?

Није запостављено, али је представљено на начин који одговара цркви, што значи да се непрестано изневерава, да би се веровало да постоји континуитет између Сократа и византијског света, јединствена грчко-хришћанска цивилизација, како је зову у Грчкој. Она је, међутим, или грчка или хришћанска – та два света немају ништа заједничко, али Грчка живи на том миту.
Црква потпуно искривљује представу и сузбија слободу мишљења.
Претсократовци се не уче у школи зато што су већ они критиковали религију. Теме попут сексуалног живота у антици или живота грчких богова, грчка митологија, која је изузетна, не уче се у школи зато што то смета цркви.
Смета јој што бог прави децу где стигне, што се венчава са сестром, што богови спавају једни са другима, што је Херкул хомосексуалац… То је табу у Грчкој, о томе се не говори.

Шта сте открили о Атосу?

Тешко је сажети; тамо има великих верника, веома наивних, има оних који се тамо крију од полиције, али тамо су, пре свега, бизнисмени који зарађују пуно новца, који су у контакту са шефовима држава и који имају велики утицај на грчку владу, који су пријатељи са принцом Чарлсом и Владимиром Путином. То је веома снажан и веома богат лоби, зато што у хиљадугодишњој историји Атоса верници из Грчке и са Балкана, али и из Русије, Украјине не престају да им поклањају куће и земљу. Поставља се питање шта они раде са тим новцем. Држава се не усуђује да их контролише, тако да они представљају државу у држави, која има невероватан утицај на политичаре. Сви грчки политичари, од социјалиста до оних са деснице, сматрају да је њихова дужност да иду на Атос и одржавају добре везе са монасима.
Са друге стране, међу православним монасима влада страшна мржња. Грци су сумњичави према Русима зато што се плаше да ће руска држава једном да тражи Атос. Да не помињем мржњу према женама, којима је забрањен улаз. Сваки манастир је мала диктатура, са игуманом на челу. Према младим монасима се односе као према робовима, малтретирају их на веома суров начин.

Говорите и о колаборацији цркве са диктаторским режимима…

Сви режими који су имали подршку цркве су у најмању руку ауторитарни, ако не фашистички. Грчка црква се врло добро слагала са свим диктатурама, па и са Хитлеровом. Од Хитлера су тражили заштиту и добили су је, због чега су свуда окачили његове фотографије. То је било у њиховом интересу, јер они немају друге вредности до одбране својих интереса. Да су у време грађанског
рата победили грчки комунисти, они би се одлично слагали са њима. Чак су и ступили у контакт са њима како би били спремни, уколико победе. Њихова политика је апсолутно цинична.

Појам времена у античком и византијском свету је суштински различит...

Хришћанско учење нам говори да реално време нашег постојања нема велику важност, оно пребацује време у неку мистериозну будућност, што води ка томе да се запостави и потцени садашњост. То је супротно од онога што су радили
Грци, зато што за њих будућност не постоји. Они ништа нису могли да очекују од богова и зато је требало усредсредити се на садашњост, како би се она побољшала. Грчки филозоф (Корнелијус) Касторијадис, који је умро у Паризу пре неколико година, објашњава да су Грци развили демократију због слабости њихове вере.

Када посматрате шири, балкански контекст, како гледате на место које данас има црква?

Неопходно је по сваку цену одвојити цркву од државе. Ако тога нема, нема истински слободног образовања, ни истински слободних грађана.

У Србији је са црквом повезано обнављање националног идентитета, који је ослабљен за време социјализма…

Црква није потребна за формирање идентитета. Идентитет цркве није и идентитет слободног грађанина. Главни састојак идентитета је слобода и за ту слободу су се Срби борили против Отоманске империје. Нису се борили за цркву, већ против Отомана и против цркве, јер су ти ратови за националну независност били инспирисани француским просветитељством. То је био покрет против свих стега, како отоманских тако и црквених. Грчка је, као и Србија, водила рат за независност који је остао недовршен. Успели смо да се отарасимо Отомана, али нисмо успели да се ослободимо цркве.

Видимо да се и у Европи, у Француској на пример, национални идентитет поново доводи у везу са религијом и хришћанском традицијом…

То је опасно и против тога се треба борити. У Француској, где смо мислили да је питање религије решено, видимо да (председник Никола) Саркози флертује са црквама. Сваки идентитет подразумева дијалог са другим народима. Не постоји француски идентитет, то је слоган екстремне деснице. Француски језик је састављен од грчког, латинског, немачког, нешто галског, то је језик који је еволуирао у дијалогу са светом. Саркози говори о одбијању дијалога, одбијању другог и то је изузетно опасно, како за француски национални идентитет тако и грчки, зато што и у Грчкој има много националистичких покрета.

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.