Ко тебе каменом, ти њега Хагом

Већ више од годину дана  траје рат у Украјини, који Русија означава као „специјалну војну операцију”, а Украјина га сматра агресијом. Ништа ново.  И за Србију је крвави рат 1999. године, чија се годишњица ближи, био и остао агресија, а за НАТО се радило о „хуманитарној интервенцији”. Поларизација света је сада највећа још од времена „хладног” рата, а по свему судећи, најгоре тек следи.

Ни Украјина, као ни Русија, нису чланице Римског статута о оснивању сталног Међународног кривичног суда, али је Украјина декларацијама 2014. и 2015. прихватила да тај суд има надлежност за ратне злочине и злочине против човечности учињене на њеној територији још од 21. новембра 2013. па надаље, те је 2021. изменила своје кривично законодавство тако да буде комплементарно правилима Римског статута. Потом је одобрила и истражно деловање хашког тужиоца. Већ 28. фебруара 2022. тај тужилац објављује отварање прелиминарне истраге о могућим ратним злочинима у Украјини. Потом 1. марта 2022. Литванија формално захтева истрагу,  а већ наредног дана истрагу заједнички иницира и једна група држава, међу којима су Албанија, Хрватска, Немачка, Белгија, Швајцарска, Велика Британија… Њима се касније придружују и други, попут Јапана и Црне Горе. Давно беше оно „нас и Руса 200 милиона”, а изгледа да је на видику и коначни мир између Црне Горе и Јапана. Углавном, нормативна „сцена” за хашку истрагу у Украјини је тако установљена.

И као што код Чехова „пушка која се појави у првом чину позоришне драме, свакако опаљује у последњем чину”, кулминација је временом тек уследила, иако завршни чин ратне „драме”, у виду правичног мира, нажалост није ни на видику. Претпретресно веће Међународног кривичног суда издаје 17. марта 2023. налог за хапшење председника Русије Владимира Владимировича Путина и комесарке за права деце Марије Алексејевне, теретећи их да су индивидуално одговорни за ратни злочин који се састоји у противправном трансферу украјинске деце са окупиране територије у Русију. Налог за хапшење по правилу није јаван. Његовом начелном тајношћу штите се жртве и сведоци, те омогућава ефикасност истраге. У овом случају суд закључује да је с обзиром на конкретне околности, чињење јавним налога за хапшење, уз навођење имена осумњичених и могућег облика њихове одговорности, „у интересу правичности”, те „може допринети свести јавности и превенцији будућих злочина”.

И стални Међународни кривични суд (ICC), се исто као и Међународни кривични трибунал за некадашњу СФРЈ (ICTY), а сада његов „заостатак” – резидуални механизам, налази у Хагу. Њих никако не треба мешати, иако је иначе, много сарадника бившег Хашког трибунала своје „ухлебљење” нашло у сталном Међународном кривичном суду. Хашки трибунал је настао као „мера” Савета безбедности ради очувања мира, што није правно ваљан начин оснивања међународних судова. Обрнуто, стални Међународни кривични суд је формиран на правно коректан начин. Он није „суд УН”, као што се често погрешно тврди. Настаје ступањем на снагу Римског статута као мултилатералног међународног уговора. Стога се ради о међународном кривичном суду великог броја држава, међу којима су и све чланице ЕУ, али то ипак није суд целокупне међународне заједнице. Тако је и зато што највеће светске силе и сталне чланице Савета безбедности, попут не само Русије, већ Кине и САД, а које су по логици ствари, најспособније за вођење ратова, нису приступиле Римском статуту.

Историја међународног кривичног права (правосуђа) се претежно своди на послератна суђења од стране победника онима лошије „ратне среће”. Било је и покушаја таквих суђења. Тако је версајски мировни уговор предвиђао и да бивши немачки цар  одговара за „тешке повреде међународног морала и светости уговора”, до чега никада није дошло. Холандија у којој је Вилхелм Други био у егзилу, резолутно одбија да га изручи, сматрајући да је екстрадиција немогућа како према холандским законима, тако и због традиције пружања азила ратним губитницима. Историјска је иронија таквог тадашњег резона баш Холандије у којој је годинама деловао Хашки трибунал, али у којој је сада и стални Међународни кривични суд.

Могло би се закључити да по свему судећи није реално да би се Путин чак и у случају тоталног пораза Русије, могао  наћи у Хагу, јер Русија, ни иначе, као ни многе друге државе, не екстрадира сопствене држављане, а камоли садашње и бивше председнике. То је забрањено руским Уставом. Чак ни у случају неке радикалне промене власти у Русији, тешко да би се неки „руски ДОС” усудио да изручи председника државе, макар он био и бивши владар. До тога би могло доћи једино у случају дезинтеграције, колапса и потпуног девастирања Русије, што је вероватно и „сан” неких њених екстремно оријентисаних непријатеља, али се његово остварење не чини реалним. Не треба никада заборавити да свака суперсила има и катаклизмични „кец у рукаву”. Нико нормалан и иоле одговоран не сме да занемари ни такву ужасну опцију и последњи адут нуклеарне силе „сатеране у ћошак”, када остаје још само употреба „оружја судњег дана”.

Право би морало бити независно од политике, али (по)некад неке судске одлуке, имају и јак политички ефекат. Независно од тога да ли је налог за хапшење Путина израз независног деловања Међународног кривичног суда, или је „недајбоже”, проистекао из неке „политичке калкулације”, његов реални ефекат је „рушење свих мостова” и наступање веома опасне ултимативне стратегије – „са штитом или на штиту”. Сада је нажалост, мало вероватно да ће се рат у Украјини брзо окончати мировним споразумом, јер њега нема без преговора, а како преговарати са осумњиченим за ратне злочине. Ово ће снажно стимулисати зараћене стране да иду на све или ништа. Дефинитиван циљ  ће им вероватно постати искључиво потпуна победа и безусловна капитулација противника, која победнику омогућава да диктира услове мира. То значи да ће мучни „рат исцрпљивања” још дуго трајати.

Иако Русија не признаје ни Међународни кривични суд, нити његов налог за хапшење свог председника, њој настала ситуација ипак не може бити пријатна, у најмању руку зато што је руском председнику сада донекле сужен маневарски простор, а он чак мора пажљиво да вага које ће земље посетити, да не би ризиковао да буде ухапшен. Многи се томе радују, па тако пре неки дан немачки недељник „Шпигл” са великом дозом „тријумфализма” истиче да је „Путину сада свет постао мањи”.

Могло би се иронично закључити и да су за председника Путина чак саме САД безбедна локација, јер та суперсила не само што није ратификовала Римски статут, те је повукла своје првобитно прихватање, већ је од многих чланица Римског статута захтевала да се билатералним уговором са њом, формално обавежу да неће Американце изручивати Хагу. Чак су САД донеле и посебан закон, који се метафорично означава као „закон о инвазији на Хаг”, којим се омогућава и оружана интервенција ради ослобађања било којег припадника војске и функционера САД, заточеног по налогу Међународног кривичног суда.

Нема веће вредности од мира, нити већег зла од рата, јер када започне рат, онда из њега увек проистекну и бројни злочини. Рат као „наставак политике оружаним средствима” (Клаузевиц), постоји у разним облицима, а историју уобичајено пишу победници. Још је живо сећање на часног индијског судију Радхабинода Пала, који је на суђењу у Токију издвојио мишљење тврдећи да је „само изгубљени рат злочин” и да „победницима нико не суди”.

Оснивање сталног Међународног кривичног суда је било израз племените тежње за превазилажењем „победничке правде”. Оно се у теорији међународног кривичног права сматрало огромним напретком у односу на ад хок међународне кривичне трибунале. Време ће и у том погледу бити „мајсторско решето”. Има ли разлога за оптимизам? Чини се да је данас далеко реалније, чашу до пола испуњену водом, посматрати као полупразну, него као полупуну, али као и увек, „нада умире последња”.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду