О утицајима амбасадора на правосуђе

У листу „Политика”,  27. марта 2023. објављен је чланак Владимира Ђукановића „Грубо мешање”. Повод   је  објављивање фотографије америчког амбасадора Кристофера Хила са Јасмином Пауновић и Бојаном Савовић,  заменицама вишег јавног тужиоца у Београду. Именованим тужитељкама је одузет предмет  високе корупције у вези са ЕПС-ом у тренутку хапшења осумњичених, па су  после неколико контрадикторних саопштења ВЈТ-а, јавно указале на начин и околности под којима је то учињено.

Према Ђукановићу, који је адвокат и новинар, али и председник Одбора за правосуђе,  члан ВСС, Државног већа тужилаца (ДВТ) и високи функционер СНС-а, именоване заменице тужиоца би требало да буду позване на одговорност, а амбасадору је требало да буде уручена протестна нота или да му се каже да напусти земљу. „То се није догодило и то је јасан показатељ да  Србија није у потпуности самостална држава.” После овог закључка, очекивали смо да  писац каже од када, како и зашто је  Србија изгубила те атрибуте.

Уместо тог одговора, аутор  почиње са тврдњом да се  правосуђем управља из „разноразних амбасада” . То је  један од  разлога што је био против  уставних промена, јер ће „одавно од државе и народа одрођено правосуђе у целости постати независно од државе којој припада, али ће готово у потпуности постати зависно од неких других влада и њихових држава”. Хил је на овај начин рекао да су оне под његовом заштитом, а он се овде свакако осећа као прави окупациони намесник, што неретко кроз своје провокативне ставове  намерно и истиче. Такође, Хил нам је поручио да је српско правосуђе интересна област америчке амбасаде, односно да се зна ко њим управља.

Није јасно за чим овај аутор жали, шта критикује и на основу којих доказа тврди да ће наше правосуђе врло брзо ући у потпуну зависност?  Пре ће бити да он није сагласан са појединим од  основних начела нашег Устава, као што је, на пример,  владавина права, а да се залаже за превазиђени принцип јединства власти.  Према Ђукановићу, заменице тужиоца су овим  поступком прекршиле одредбу или пропис који им забрањује да се сусретну са  представницима дипломатског кора, а која забрана у нашим прописима не постоји. Пре ће бити да је основна  намера писца  да скрене пажњу јавности са серије скандала у ВЈТ у Београду и нефункционисања система јавног тужилаштва. Случај тужитељки обавезним упутством нису разрешили хијерархијски виши тужиоци, па је већ требало да га реше повереник за самосталност и ДВТ. Ђукановић је један од 11 чланова овог органа и требало би да сноси одговорност за његов (не)рад. ДВТ је прошле године одржао две, ове једну седницу, а о недавном неуспелом покушају да се састану нема информација.

Све ово је, у ствари, део провидне намере политике  да се спорни случај не реши у постојећем саставу овог органа, у којем се одлука може донети на основу гласова чланова из реда тужилаца, него да се  врућ кромпир преда будућем Високом савету тужилаштва (ВСТ). Поступак кандидовања истакнутих правника, чланова ВСТ, спроводи Одбор за правосуђе којим руководи В. Ђ.. С обзиром на његове (црно-беле) оцене о стању и утицајима на наше правосуђе, основано је очекивати да ће се свесрдно залагати за избор кандидата на које неће моћи да утичу амбасадори. А шта ако то буде хомогена групација истог политичко-страначког усмерења – бедем одбране против зависног правосуђа које нам, према Ђукановићу, намећу ЕУ и САД?

Аутор је  потпуно изједначио наше уставно уређење државне власти  са својим поимањем потпуно негативног утицаја страног западног фактора у овим процесима. Оно чега се, у ствари, прибојава колега  Ђукановић је да се „постављењем на најбитнија места кадрова који су суштински под контролом амбасада нема тог политичара који неће добити истрагу или оптужење само ако не буде играо и свирао по тактовима неке од западних амбасада”.  Ово „западних амбасада” слободно можете прочитати – независног правосуђа.

Познато је да је велика већина наших грађана сиромашна и да држава  једноставно нема  средстава, а често ни слуха  за специфичну област развоја као што је модерно правосуђе. То се показало и у поступку припреме измене Устава и доношења правосудних закона. Министарство правде (МП) је уз помоћ Савета Европе и ЕУ организовало рад радних група за израду судских и јавнотужилачких закона. Када је тај посао завршен, нису ова тела ЕУ него  је МП   избрисало из текста радних верзија закона, бројне усаглашене предлоге своје радне групе за судске законе, укључујући и све предлоге који је требало да побољшају материјални положај свих запослених у правосуђу.  О томе аутор чланка уопште не пише и не сведочи. Нимало му не смета што  МП знатно боље сарађује са Венецијанском комисијом него са домаћом стручном јавношћу и што је недавно партнерски организовао Конференцију о реформи правосуђа коју је финансирала ЕУ, а финансирао и спровео Савет Европе. У оквиру вишегодишњег пројекта  ЕУ треба да за спровођење нових закона МП уплати нових 27,5 милиона евра.

Закључак у тексту В. Ђ. је да је све у свему „довољно да пратите медијске наступе појединих судија, посебно чланова једне НВО, која ведри и облачи српским правосуђем. Чим чујете  шта они раде и иза кога су стали, тачно знате шта странци смерају у нашем правосуђу”. Вероватно му  је засметало саопштење Друштва судија Србије да „очекује хитну и одговарајућу реакцију ДВТ-а, тела чија је уставна сврха да штити самосталност носилаца јавнотужилачких функција”. Знам да  се ово друштво уз чланарину финансирало и од целисходних и транспарентних пројеката које су финансирали страни донатори.

„Само пробајте  да замислите да се Александар Вучић као председник  Србије фотографисао са неким тужиоцем. Био би медијски линчован...” каже В. Ђ. Превиђа да је председник републике, одмах по обелодањивању догађаја у ВЈТ у Београду, последњег дана фебруара у интервју РТС-у,  недвосмислено стао у заштиту  тужиоца Стефановића, за шта није имао  овлашћења. Претходно је у априорну заштиту овог тужиоца због „нетачних тврдњи и малициозних закључака” прозивајући медије и  „противнике реформе” стао  МП.

Тек кад будемо имали знања да препознамо и храбрости да  поменемо и неспорне  унутрашњополитичке деформације и незаконите  утицаје на правосуђе,  моћи ћемо   основано и објективно да разговарамо и о реалном утицају страног фактора на њега. И ту се враћамо на почетну констатацију В. Ђукановића. Да случајно део суверености Републике Србије није изгубљен зато што смо попустили страном фактору у сфери политичке власти?

Судија Апелационог суда у пензији, бивши члан Високог савета судства и члан ЦЕПРИС-а

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa