Продате карте, а недовољно места за све

Ко год је решио да се  уочи 1. маја провоза брзом пругом између Београда и Новог Сада имао је врло „забавно” претпразнично искуство. Најпре, карата за недељног Сокола још у суботу готово да није било, па сви они који су хтели или морали до и од Новог Сада и Београда, једино су могли возовима који стају на међустаницама између два града и у којима места нису нумерисана као у Соколу.

Кад не може да се бира, шта је ту је, свако ко је морао на пут  купио је карте за возове који су преостали и који су за око 20 минута спорији од најбржег поноса српских железница. Али, када су стигли на станице, путници су имали шта и да виде. Регио возови, који стају на десетак станица, били су крцати знатно пре времена  званичног поласка. Један од њих био је и вечерашњи воз из српске Атине који је ка престоници кретао у 19.30. Већ око 19.10 у њега готово да није могло да се уђе иако је на станици било мноштво путника којима су карте продате за тај полазак. Очекивано, сматрајући са пуним правом да са купљеном картом, као и они који су већ ушли, и они имају право да се угурају у воз, кренуло је гурање, нервоза, повици да се помере ка средини они који су код врата. Добра замисао, али у пракси је то било тешко спровести јер је и петнаестак минута пре поласка воза било очито да у њему неће бити места за све којима је карта уредно продата. 

Уз повуци-потегни део путника са купљеном картом је успео некако да уђе.

– Како могу да продају карте, а да знају да места више нема и да је човек преко човека, као по договору повикало је више путника негодујући.

– Можда јер се карте могу и унапред купити преко сајта, оценила је једна путница .

– Ма то нема везе, ево нама су без проблема десетак минута пре поласка продали карте. А и све и да је тако, што не обуставе аутоматски продају када виде да је воз попуњен, негодовала је група девојака.

– Ма овако је данима на регио поласцима, знам јер идем на посао возом. Неподношљиве су гужве, надовезала се средовечна путница док је разглас у возу поручивао „Србијавоз жели вам пријатно путовање”.

На ово се, јасно, већина путника, од којих су многи стајали на једној нози, грохотом насмејала. Поједини у тој заједничкој муци досетили су се „гратис” простора у возу и отворили врата тоалета како би у њега ушло још десетак људи. Неки су се најпре нећкали, али када су схватили да им је и то боље него да се тетурају и губе равнотежу док воз завија вијадуктом код Чортановаца, решили су да прихвате тoалет-дружење са незнанцима и сапатницима. На свакој станици је било једнаке нервозе оних који би да уђу јер нико није успевао да их увери да, иако су купили карте, неће бити места за све. Поготову што је у возу било и путника са бициклима и оних са већим коферима. Нешто малкице лакше било је од Инђије, али и то је било далеко од удобног и комотног путовања јер је гужва све време до Новог Београда била неподношљива. У њој су нарочито муке имали родитељи са врло малом децом. А њих је било више. Некима од њих, који су успели да се провуку, други путници су уступали места, али немали број њих своје малишане морао је да држи у рукама све време, како их неко не би притиснуо.

– Па зашто нису пустили додатне композиције?, могло се чути из масе.

– Наводно перони на Тoшином бунару нису довољно дугачки за то, узвратио је један од путника.

Воз у коме су се из трена у трен смењивали нервоза, јед, али пре свега путничка солидарност и шала у тој заједничкој муци, испразнио се тек на Новом Београду. Стигао је на време, али са правом је остало отворено питање путника – зашто су продаване карте иако се знало да нема довољно места за све.