Синови Брутови српске политике

Када је својом легендарном изјавом да се патриотизам не сипа у трактор Драган Марковић Палма озбиљно зањихао владу Војислава Коштунице, показавши да се правоверни десничар преобраћа у проевропског тигра, Јагодинац вероватно није помишљао да ће једног дана у својој башти имати своју палму. Видећемо од каквог је материјала сачињен Раде Баста, разрешени министар за привреду, кога је на то место предложио управо јагодински кнез.

Доскора мало познати члан Јединствене Србије, претходно директор Београдских електрана, по уласку у кабинет Ане Брнабић заложио се за увођење санкција Русији, а потом наставио даље са несташлуцима, показујући изузетну наклоност према учесницима уличних протеста против насиља.

Али, како и Ивица Дачић и Драган Марковић имају урођене скенере за опстанак на власти, те свака влада, од прве Коштуничине мањинске до наовамо зависи од њих двојице, обојица су се сабрали, а онда одузели Басту.

Вероватно се Палма први пут сусрео са синдромом мангупа у својим редовима, старим обичајем у Срба да најближи сарадници забијају нож у леђа својим Цезарима. Баста је порастао, у висину свакако, видећемо да ли и политички, али је већ најавио формирање Покрета „Европски пут”.

На топлоти се тела шире, а ако се већ држимо физике и током овог варљивог лета 2023. године, српска теорија политичког релативитета остаје – релативна! То добро зна и лидер Народне странке Вук Јеремић, који се последњих дана суочава са покушајем пуча, јер је његов потпредседник странке Мирослав Мики Алексић такође почео да расте, како у парламенту, тако и на уличним протестима.

Као дипломирани физичар на Кембриџу, некадашњи саветник Бориса Тадића већ се суочио са својим Ајнштајнима, пошто га је напустила некадашња десна рука Здравко Понош. Беше то онда када је Драган Ђилас, не консултујући се са Јеремићем, предложио Поноша, тада потпредседника Народне странке, за председничког кандидата. Тако је Понош изашао из Вуковог гравитационог поља и упао у Ђиласово, са симболичним називом Покрета „Срце”, који је касније основао.

Видећемо да ли ће Алексић остати да лебди у Народној странци или ће постати самостално политичко тело, али ће се свакако и он и Јеремић сетити како је Вук формирао Народну странку преузимајући заправо мали Народни покрет Србије на чијем се челу тада налазио управо – Мики Алексић, унапређен после фузије у првог Јеремићевог потпредседника.

Али, иронија је да Јеремић није био први избор Алексића. У политику је ушао као члан Уједињених региона Србије Млађана Динкића, на локалу у Трстенику, па потом у истом граду упао у коалицију са напредњацима, социјалистима, Новом Србијом и ПУПС-ом, што само говори да се политички савези лако склапају и још лакше растурају. Данас жестоки противник Александра Вучића, Ивице Дачића и Палме, почео је каријеру као њихов коалициони партнер, што само потврђује интригантност политичке метафизике.

Драган Ђилас се такође уверио у то. Основао је Странку слободе и правде преузимајући по систему Јеремић Зелену еколошку партију Дејана Булатовића, некадашњег жестоког антислобисте. Булатовић је недавно напустио потпредседничко место код Ђиласа и осамостаљен у парламенту постао је наглашени фан Александра Вучића. Али, приметно је да Булатовић не удара директно Ђиласа, већ његове сараднике и опозицију по азбучном реду.

Кад смо код шефа државе и доскорашњег шефа Српске напредне странке, ни он се није либио да свог првог надређеног, Војислава Шешеља, напусти док је војвода био на хашком службеном путу, а да затим учини и корак даље на успињању ка врхунцу моћи, убедивши Томислава Николића да се политички самоизолује, са погледом на Русију и Кину. Једно од првих правила у политици јесте препознати тренутак када треба да се делује, а тада су емоције само непотребно осећање. Нарочито је лојалност штетна. Док се очекује да за Видовдан Вучић обелодани програм, идеје и нове људе у Народном покрету за државу, и он је током рестаурирања СНС-а имао своје политичке побегуље. Од Зоране Михајловић, Драгана Шормаза, Станиславе Пак, али најкрупнија зверка, Небојша Стефановић, још се налази на програму политичке ресоцијализације, али унутар СНС-а. Тако да остаје дилема хоће ли опет изронити на површину Вучићевог мора или ће и даље настављати да обилази општинске одборе или евентуално постави фотку на „Инстаграм” како би показао да још постоји.

Могуће је да ће се у овим процесима одузимања и сабирања у српским политичким партијама и коалицијама сусрести путање одбеглих, па ће Баста, Зорана и Шормаз формирати покрет или странку, нарочито имајући у виду да их повезује трансатлантска веза. И није немогуће да ће склопити пакт са дојучерашњим жестоким политичким противницима.

Палма ће опет размишљати да ли ће коначно постати министар, јер је Бастино место било предвиђено за њега, али Јагодинац је увек деловао из позадине, на мистичном Коридору 10, не желећи да се формално придружи врху, где по моћи и утицају припада.

Његов старији коалициони партнер Ивица Дачић имао је пребеге исувише давно, у освит досизма, када је отперјао Бане Ивковић, дајући подршку Ђинђићевој влади, а онда се преселио у фан клуб Александра Вучића. А из видокруга су нестале и црвене легенде на локалу, музејски примерци социјалиста – Рака и Биџа.

Дачићев проблем је другачије природе. Он у постојећој постави није најсигурнији колико су његови блиски људи заиста његови, а колико Вучићеви, што вероватно боље зна Вучић, него Дачић. То је један од разлога који их чврсто држи заједно. Вучић добро зна да је боље држати Дачића близу себе, него га препустити самом себи. Дачић зна да је две године ван власти, током три деценије бављења политиком, било сувише клаустрофобично за њега, те је успоставио формулу: боље бити у власти и испод цене коштања, него ван власти по сваку цену!

Да ли ће бити нових престројавања, бегунаца и синова Брутових унутар странака, коалиција и покрета? Наравно! Код монархистичких поксоваца, чије посвађане фракције не можете да похватате и откријете где су и с ким су у интересној шеми, њихови чланови једино верују у себе. А тек онда у краља.