Коктел љубави у играоницама

Ако ишта дефинише нашу цивилизацију данас, то је апсолутна опседнутост сексом и сексуалношћу. Овај процес описао је још пре скоро седамдесет година социолог Питирим Сорокин у књизи „Америчка сексуална револуција”. Свега неколико година након објављивања озлоглашених Кинсијевих „извештаја” о сексуалном понашању мушкараца и жена, врло лепо је ухватио основну тенденцију и показао како се разни простори људске делатности од уметности и науке до свакодневних односа и религије изразито сексуализују.

У међувремену је наметнута мода према којој сексуални идентитет постаје најважнији облик испољавања неке личности у јавном простору. Наиме, постоје случајеви бројних познатих личности из историје који су били хомосексуалци, али како то обично бива са пристојним људима, нико од њих није хтео да тиме маше у јавности, већ су то чували као део своје приватности, а у јавности су се трудили да остану упамћени по свом раду, стваралаштву и друштвеним и професионалним улогама. Савремена мода и идеологија инсистирају да такви људи што више морају идентитет и јавну представу о себи да граде пре и изнад свега на основу свог сексуалног усмерења и да са тиме парадирају у јавности.

Но, још занимљивији и важнији феномен је стално померање граница у разумевању тога шта су прихватљиви облици сексуалности. Још 1991. године, у својој последњој књизи „Модерност на сопственом испиту”, Лешек Колаковски је указао на то да смо у модерно доба укинули већину сексуалних табуа и толико детабуисали сексуалне праксе да су на листи табуа у то доба остали само инцест и педофилија. Уз њих би требало додати и зоофилију.

Ако обратимо пажњу на дискурс и производе популарне културе, видећемо да постоје индиције укидања и ова три последња табуа. Прилично брутално се деца још у млађим разредима основних школа бомбардују призорима секса и инсистира се на увођењу сексуалног образовања на што ниже нивое, у што ранијим годинама. Многе истакнуте феминисткиње попут Андрее Дворкин или нпр. квир теоретичари отворено инсистирају на томе да је „добровољно” ступање у сексуалне односе малолетника и одраслих људи сасвим допуштено. У САД постоји и легално делује озлоглашена организација НАМБЛА („Северноамеричка асоцијација за слободну љубав мушкараца и дечака”), чији је подржавалац био и познати хипи гуру Ален Гинсберг. Владимир Набоков је својом Лолитом фактички легитимизовао у уметничким круговима педофилију.

Кад је у питању инцест, сетићемо се како још у првој епизоди најгледаније ХБО серије „Игра престола” сведочимо сексуалном чину брата и сестре, да бисмо у каснијим епизодама сазнали да њих двоје имају чак троје деце. На прихватљивости инцеста ради и савремена књижевна продукција, па ћемо у низу култних остварења, од „Сто година самоће” до романа Арундати Рој „Бог малих ствари” наћи инцестуозне односе описане на крајње позитиван начин. Ко укаже на погубност и болест ових подухвата, добиће по носу као варварин који не разуме високу уметност. Наравно, све се ово покрива и наводном борбом за слободу говора и за универзалну сексуалну еманципацију. Последњи крик моде у овом лудилу савремене цивилизације јесте процес на коме се увелико ради и у погледу јавне легитимизације, а чак и законске прихватљивости полиаморије. То заслужује посебан текст па ћемо се на ову тему вратити неки други пут.

Но, питање је заиста куда нас води овај пут разбијања свих табуа и истицања сексуалности као примарне одлике идентитета савремених људи. Хоће ли се људи сручити у варварство бесконачне оргије, у којој се сви ресурси и све енергије усмеравају ка неограниченом упражњавању различитих облика секса и сексуалних односа? Недавно смо имали прилике да читамо како се у играоницама на рођенданским прославама предшколске деце или нижих разреда слушају хитови Ај-Ди-Џеј телевизије па тако ова деца „лудују” уз песме о оружју, кокаину, лајнама, промискуитету итд. Најбизарније је што се родитељи радују што су деца срећна и модерна као и њихови другари. У ту врсту бизарности спада и сада већ раширена пракса да се на утакмицама наших националних селекција као пример српске музике пушта Баја са већ легендарном полиаморном химном „Коктел љубави”, у којој певач наговештава како ће те ноћи њих троје да буду сви заједно у коктелу љубави. Наравно, ово се слуша и по матурским прославама, играоницама…

У време када медији и корпорације своју систематску сексуализацију изливају преко друштвених мрежа и у образоване просторе, ово је пре свега питање за родитеље. Неопходно је да пратите на чему расту ваша деца. Овакав третман опште сексуализације, једнак је ширењу наркоманије у друштву. Родитељи, верске заједнице и други којима је стало до елементарног очувања морала, пристојности и опстанка цивилизације морају да се организују, умрежавају и бране душе, а богами и тела своје деце од сексуалних предатора који данас слободно могу да користе јавни простор за пропаганду и легитимизовање сопствених болесних жеља.

Научни саветник; Институт за европске студије