Касетне бомбе доносе нову патњу Украјини

Одлуком да Украјини испоручи касетне бомбе, Бела кућа јасно показује да је нервоза због неуспеха у рату у Донбасу достигла врхунац. Пропаст контраофанзиве армије Володимира Зеленског и узалудно трошење западних војних и финансијских средстава све чешћа је тема у медијима широм света. Мало који од њих пропушта да помене да је за све крива управо лоша глобална политика САД.

Већ и сама помисао да би употреба касетних бомби могла да промени ток рата на бившим совјетским територијама сведочи да Американци немају визију – како и шта даље. Одлука о употреби муниције које се одрекао највећи број земаља, међу којима и главни амерички савезници – Канада, Велика Британија, Немачка, Шпанија… јасно казује да је ово чин самовоље, без сагласности савезника из НАТО-а, и да су се САД прихватањем овакве одлуке, јасније него икада, декларисале као директни ратни противник Русије.

Поменимо и да је према америчким званичницима руска победа у Украјини далеко гори сценарио него што је то могућност погибије недужних цивила од касетних бомби. А касетне бомбе и нису средство у окршају две армије, већ метод масовног убијања цивила током дугог низа година по прекиду војевања. Њихово „продужено дејство” могуће је унеколико поредити са последицама које оставља употреба муниције са нуклеарним пуњењем и због тога је све више захтева да се она у потпуности забрани. Подсетимо, у време ратова на Балкану деведесетих година прошлог века, a посебно на Космету, касетне бомбе су коришћене у великој мери а данак узимају и данас. Додајмо да их је употребљавала и руска војска током совјетских ратова у Авганистану, потом у Чеченији и Грузији.

Главно питање у вези са коришћењем касетних бомби је: против кога је усмерено њихово дејство? Ако је против војника и артиљеријског оруђа треба знати да на фронту већ дејствују специјалне јединице опремљене посебним противминским возилима чији задатак је да „очисте” путеве којима се војска креће, као и простор на којем је стационирана. Ако је, међутим, намера да се спречи повратак цивилног становништва у домове, онда је за претпоставити да су се и Американци и Украјинци унапред одрекли ових простора али да по сваку цену желе да их оставе празне, као зону раздвајања на дужи период. Можда и у нади да ће нека будућа „украјинска контраофанзива” бити далеко успешнија од ове садашње.

Питање је и шта би поменута одлука Вашингтона могла да значи када је реч о јединству и стратешком функционисању НАТО-а. Наиме, није тешко претпоставити да би САД могле деловати самовољно и у неким другим ситуацијама, па чак и онима када се рат води на територији неке од његових чланица. Озбиљна несагласја већ су забележена, посебно када је реч о испорукама наоружања украјинској војсци, њиховој количини и врсти.

Такође, треба имати у виду да се у Украјини, шире гледано, битка води на европској територији, далеко од америчког копна. А знамо како су Американци ратовали у два претходна светска рата, као и на Далеком и Блиском истоку… Европљани су свесни и да се на Старом континенту већ налазе стотине америчких војних база са неколико десетина хиљада људи наоружаних чак и нуклеарним оружјем.

Не треба сметнути с ума ни могући будући однос великог броја европских земаља према Украјини. Многи су врло отворено изјавили да нису вољни да аминују чланство земље Зеленског у НАТО-у. Евентуалном употребом касетних бомби ово зазирање могло би да буде још израженије.

Са друге стране, у Кијеву су видно огорчени третманом европских комшија. Објективно, после сасвим извесног губитка југоисточних делова земље, као и због сазнања да им сличан сценарио прети и на западу (овај пут у режији Пољске и Литваније), најмање што је потребно Украјинцима је да их критикују због употребе касетних бомби.