Недеља, 03.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Европ­ска прак­са ни­је ре­стрик­тив­на

У ЕУ са­мо пет др­жа­ва (Дан­ска, Лук­сем­бург, Не­мач­ка, Бел­ги­ја и Хо­лан­ди­ја) од 27 чла­ни­ца тра­же да гра­ђа­нин из­гу­би њи­хо­во др­жа­вљан­ство ако тра­жи и до­би­је дру­го. – Двој­но др­жа­вљан­ство да­нас омо­гу­ћа­ва пре­ко 150 др­жа­ва

Двојно држављанство које настане као последица усвајања различитих закона о држављанству, у јавности појединих земаља често је представљено као девијација, као нешто лоше, „илегално” или чак „опасно”. Није мало оних који тврде да је то „забрањено у Европи”, а поједини црногорски политичари и медији чак су закључили да српски закон о држављанству (који омогућава добијање „дуплог” држављанства) представља доказ „импeријалних тежњи” (Србије), односно акт „мешања у унутрашње ствари” Црне Горе.

Истина је другачија. Италија вредно дели своје држављанство потомцима Италијана који живе у Словенији и Хрватској, али никоме на пада на памет да то оцрни, нити назове „италијанским империјализмом”. Када се пре неколико година поставило питање легалности олакшица за добијање мађарског држављанства, Савет Европе је на крају оценио да свака држава има право да аутономно одреди ко је њен грађанин, а ко није. Ирска своје држављанство дели целом ирском „острву”, дакле и сународницима преко границе – у Северној Ирској. Захваљујући олакшаном путу за стицање ирског држављанства, Ирска је доживела прави економски процват. И у двомилионској Словенији данас живи преко 185.000 „дуплих” држављана који (већином) потичу са подручја некадашње СФРЈ, а којима је влада у Љубљани, у складу са „Изјавом о добрим намерама” и европском праксом, признала право да после примања у словеначко, задрже и своје првобитно држављанство.

Дакле, није тачно да је двојно држављанство у ЕУ „забрањено”. Напротив.

Тренд у ЕУ је либерализација двојног држављанства. Двојно држављанство подржава и Конвенција о држављанству Већа Европе из 1997. године, због чега је тај „тренд” (према закључку више студија) постао општа појава. У последње време су готово све земље света либерализовале своје законе, а у ЕУ само пет (Данска, Луксембург, Немачка, Белгија и Холандија) од 27 чланица траже да грађанин изгуби њихово држављанство, ако тражи и добије друго. Мада и ту већ три од њих попуштају.

Модел према коме свако ко добије туђе одмах губи држављанство матице, најдоследније примењује Немачка, али то је изузетак и њен пример не прате остале земље у ЕУ. Па чак и Немачка зна да толерише двојне држављане – прецизније, то су припадници немачке мањине који живе преко немачких граница, у иностранству. Баш зато је Пољска, у којој је Немачка широкопотезно поделила око 700.000 држављанстава, у свом новом законодавству допустила „дупло” држављанство и не присиљава Немце настањене у Пољској да се преко ноћи одрекну једне од своје две домовине. Напротив, управо ти, „двојни грађани” доносе држави све већу економску корист.

Не треба заборавити ни чињеницу да чак и у Немачкој (по чијем моделу је срочен црногорски рестриктивни закон о држављанству), последњих година влада све веће незадовољство због ригидног закона о држављанству. Према најновијим истраживањима јавног мњења чак 78,2 одсто испитаника залаже се за увођење „дуплог” држављанства, а 67,5 одсто упитаних мисли да би двојно држављанство требало „подстицати”. Уједно је 73 одсто анкетираних потврдило да би одузимање немачког држављанства имало тешке „психолошке последице” за грађане (који имају двојно држављанство), због чега се противе таквој државној пракси.

У свету влада слично расположење. Према подацима америчких институција, свега пре неколико деценија само је 14 држава допуштало двојно држављанство, док га данас омогућава три четвртине света – преко 150 држава. У последњих неколико година у Европи су двојно држављанство допустиле Аустрија, Холандија, Финска, Јерменија и Швајцарска. Двојно држављанство допушта, примера ради, и Канада.

Када двојно држављанство настане „у судару” различитих закона, онда је међународни споразум једини успешан пут за прецизније регулисање неких питања која са собом повлачи „дупло” држављанство. Без таквог споразума међусобно „обавештавање” држава на тему који грађанин поседује „дупло држављанство” (како би га друга држава лакше лишила свог држављанства и права која из њега произлазе) у потпуној је супротности са модерном праксом. Пољска је, рецимо, раскинула са комшијама све договоре о укидању двојног држављанства постигнуте у време социјализма, јер су они ограничавали њен суверенитет, пошто је одлуку о примању у своје држављанство претходним начином фактички препуштала суседним државама.

Неке државе у свом законодавству унапред предвиђају заштиту права својих исељеника у случајевима покушаја једностраног решавања питања двојног држављанства, као и права која су последица „дуплог” држављанства. Пример: члан 15. хрватског закона о држављанству одређује да „хрватски грађанин који је тражио и добио отпуст из хрватског држављанства ради стицања неког страног држављанства, што му је као претпоставку за обављање каквог позива или посла поставила страна држава у којој има пребивалиште, може поновно стећи хрватско држављанство, иако не удовољава претпоставкама из члана 8. став 1 тачака 1– 4 овог закона”. И према британском закону грађанин који је био присиљен да се одрекне британског држављанства да би добио неко туђе – може одмах поново да добије британско, чим себи обезбеди „ново туђе”.

Двојно држављанство увеле су и многе азијске државе, на пример Индија, а у образложењу одлуке се позивају и на праксу САД. Индијски законодавни одбор је у образложењу увођења дуплог држављанства навео да су америчка дипломатска представништва добила инструкције да од 1998. наовамо више није могуће једнострано одузимати америчко држављанство неком грађанину „без сарадње (тог) грађанина”.

САД је по питању „дуплог” држављанства вероватно једна од најлибералнијих држава на свету. У САД чак 90 одсто имиграната из 20 држава, из којих долази највећи број имиграната – задржава своје прво држављанство, дакле постају двојни држављани. Стенли Риншон, професор Њујоршког универзитета, у студији америчког уреда за имиграције тврди да САД не одузимају своје држављанство чак ни оним „двојним грађанима” који положе заклетву другој држави и који чак служе у страним армијама за које САД сматрају да ратују против интереса САД.

У супротности са описаним либералним приступом, двојно држављанство данас са највећим ентузијазмом забрањују најреакционарнији режими на свету (Зимбабве, Бурма, итд.). Помаму у тражењу и одузимању „другог пасоша” својевремено су на граничним прелазима тренирали и српски полицајци – током ратова и власти Слободана Милошевића.

Друго је питање како решити недоумице у вези са изручењем грађана са два пасоша (једној од две заинтересоване државе), како спречити двоструко опорезивање, како разрешити питање „лојалности” или запошљавања таквих лица у највишим органима државне власти? Срећом, сва та питања могу се једноставно и сјајно решити и без одузимања „другог” држављанства – ако државама то не успе склапањем одговарајућих споразума, у највећем броју случајева је довољно то завршити усвајањем неке уредбе у домаћем законодавству, према којој на територији државе увек има превагу „домаће” држављанство над „страним”.

„Дупли” грађанин је по правилу дужан да у сваку од две државе чије држављанство има – уђе искључиво са њеним пасошем и не сме користити повластице које би имао као страни држављанин. У Грчкој, на пример, онај ко има грчко и америчко (или било које друго) држављанство, сматра се грађанином Грчке, а не САД. И обрнуто.

Ни сумња у лојалност „дуплих” држављана у многим земљама више не изазива параноју. Актуелни словеначки министар финансија Андреј Бајук је, на пример, „дупли”, аргентинско-словеначки држављанин. Упркос томе обављао је функцију чак и премијера Словеније!

Да закључимо – „дупли” грађани нису привилеговани. Чињеница је да имају дупла права (која произлазе из припадности у две државе), али права не потире чињеница да су дужни да испуне и дупле обавезе. У неким случајевима је много једноставније и безболније бити „дупли” грађанин, без обзира на дупле обавезе, него остати без животно важних права, било у првој, или другој домовини.

Коментари16
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.