Незаобилазна Ризова ћевабџиница

Бар – Годинама је Стари Бар пропадао што због зуба времена, што због људског немара. И изгубио је оригиналну архитектуру. Да ли је то било када је старобарска калдарма са басамацима претворена најпре у бетонску џаду, а потом у плочник или када је зграда гимназије срушена, па на њеним темељима направљена сточна пијаца, тешко је рећи. Срећом, Старобарани су сачували препознатљив менталитет и дух, јер нигде нема толико оригиналности, простодушности, аутентичности, као у Старом Бару. Истина, нема више ни старих заната ни трговачких радњи, нема ни послатичарница без којих се Стари Бар није могао замислити, а једино што није замрло јесте угоститељство. И наравно, постоје људи без којих се Стари Бар не може замислити. Један од њих је и Ризо Дрековић.

Боравак у тврђави, пијаци и чаршији готово сви туристи и путници намерници завршавају у Ризовој ћевапџиници. У њој се сабирају утисци, састају истински пријатељи чаршије, препричавају анегдоте и слуша усмена историја града, попије добра мурва и, наравно, поједу најбољи ћевапи на потезу од Куфина до Можуре. То тврде сви који су макар једном пробали Ризов специјалитет.

Ризо није типичан угоститељ, чак је релативно касно почео да се бави овим послом, како каже - не из нужде него из досаде.

– Рођен сам 1935. године, ту недалеко, у Брботу. Овде сам се поднивио и одрастао. У мојој породици сви су били касапи и месари, то нам је традиција, мој прадеда, затим деда, отац и стриц - сви Дрековићи - изузетак је једино био мој стриц Мано који је радио као опанчар, али се и његов син вратио месарском занату. Два брата и ја смо, такође, од малена, почели да радимо тај посао. Прво смо радили у код Салаковића, па код Мартиновића, а онда код Лазовића. После сам живeо у Петровцу и радио као месар 27 година. Онда сам отворио приватну месару, овде у Бару. И на крају, пре 12 година, кад ми је син отишао у Америку, почео сам да радим као угоститељ, прича нам Ризо детаље из своје породичне историје.

И поред тога што, како каже, није прави кафанџија, глас о Ризовом роштиљу брзо се раширио. Из свих крајева Црне Горе, али и шире, почели су да свраћају намерници у Стари Бар, на Ризове ћевапе. Слично чувеним сарајевским мајсторима овог заната, где свако има свој рецепт који љубоморно чува, ни Ризо не одаје кулинарске тајне.

– Ма, није ти то нека работа само треба држати све чисто. Ако ти неко једном нађе нешто да не ваља, изгубио си муштерију за вазда. И не сме да буде јака ватра. Прво се разгори, онда покрије и мало дуже остане. Бациш месо на роштиљ и оставиш да се тихо пече, то ти је права ствар. Ћевап не сме да поцрни, ако поцрни баци га. Не сме масноћа да ти изађе из њега. А рецепт - ко ће ти то казати. Нема ту посебног рецепта – уз препознатљив, доброћудни осмех покушава да нас увери да тајна доброг ћевапа не постоји.

У Старом Бару, међу његовим житељима све три вере, настала је и прича о чувеној барској толеранцији и суживоту. Старобаране томе нико није учио, носили су то у генима.

Ризо зна све Старобаране, а богами и већину оних који живе на Тополици у новом Бару. И много памти. Само они који су често у његовој ћевапџиници, знају нијансе у Ризовом опхођењу према гостима, јер неке цени, неке мање.

– Знам му оца, загонетан је понекад Ризо.

Неколико пута је са женом био у Америци.

– Имам тамо двоје деце, унучад, брата, било ми је стварно лепо с њима. Али у Њујорку је велика гужва, брате, да ти памет стане. Тек кад сам отишао у Сент Луис, осећао сам се пријатније. Тамо је мање народа, има зеленила, шума – пријатна је клима, као да си код нас. Стварно сам свашта видео и доживео, али нисам могао без овдашњих људи, са којима волим да се дружим. Овде су сваке ноћи моји стални гости, често остану и до зоре. Лепо ми је с њима, вели Ризо који је привремено затворио ћевапџиницу, због хируршке интервенције.

– Ништа озбиљно, неке старачке ствари, ускоро ћу опет у чаршију прeд своју радњу, уверава нас Ризо, добри човек и мајстор роштиљског заната.Вратиће се на задовољство бројних оданих муштерија.