Љутио сам се на представе које сам гледао на Битефу

Прича о „Ибзеновим аветима” започета је пре пет година када сам, у оквиру интердисциплинарних докторских студија Вишемедијске уметности дефинисао тезу докторског рада, објашњава за „Политику” даровити млади редитељ Иван Балетић, који је својим докторским радом: премијером представе „Ибзенове авети” према тексту Мине Милошевић, на сцени „Предраг Пепи Лаковић” Београдског драмског позоришта, померио границе. Ово је уједно последња у низу премијера које су изведене у оквиру пројекта „Нови гласови” театарске куће на Црвеном крсту.

Комад „Ибзенове авети” настао је од грађе Ибзенових комада: „Хеда Габлер”, „Луткина кућа”, „Авети”, „Пер Гинт”, „Росмерсхолм”, биографије Хенрика Ибзена, као и бројних теоријских текстова на тему Ибзеновог стваралаштва. Главни јунак комада је Ибзен, који је сувише заузет бављењем собом и такмичењем са својим савремеником, драмским писцем, Августом Стриндбергом, да би приметио да његове удружене драмске јунакиње: Нора, Хеда Габлер и Теа Елвстед, у сасвим обичном ибзеновском салону покрећу побуну против њега... Поред драмских сцена, представа се састоји од бројних кратких експерименталних филмова и видео-радова, плесних перформанса и музичких деоница, уједно истражује лик и дело Хенрика Ибзена, његове страхове, несигурности, али и конфликтне односе са женама и својим ривалима. Како је, заправо, склапао представу редитељ Иван Балетић који је потписао и адаптацију објашњава:

‒ Истраживање историјске грађе за овај комад довело нас је и до Стриндберга и његове библиографије и биографије, поред различитих теоријских текстова дошли смо и до астролошких анализа Ибзена и Стриндберга, текстова из популарне културе и психологије и разних других паранаучних радова о теми коју смо истраживали. Све ово смо укључили у наш текст. У третману класика у позоришту, мени најближи приступ је деконструкција. То је појам који се олако користи у нашем позоришту, али у свом изворном, теоријском оквиру представља комплексан систем, чију примену јако ретко срећемо у домаћем позоришту, а ја ни сам нисам сигуран да ли сам је у потпуности спровео у овом комаду.

У нашој изведби, како каже Балетић, постоји велики број медијских линија које упоредо приказујемо и на тај начин реконтекстуализујемо сценски текст сачињен само од класичне сценографије, костима и глумачке игре. Све време упоредо користимо и филм, анимацију, звук и музику, плес, вајарство, ликовне и визуелне уметности, цитате, колаже и пастише, а задржавамо неколико наративних линија које сваки гледалац може да испрати, независно од образовања или познавања Ибзена. Ово поједностављење у врло хаотичном и не наративном приступу смо задржали због наших гледалаца који се, не својом кривицом, не познавајући језик модерног позоришта, љуте на комад који не могу да обраде кроз сопствену интелектуализацију, са неминовним закључком и поруком на крају. Исто тако сам се ја љутио на представе које сам гледао на Битефу, док нисам научио да читам језик којим су грађене.

Шта све редитељ у свом профилу мора да обједини, Иван Балетић који је својом режијом представе „Ибзенове авети” показао своју особену поетику, каже:

‒ Редитељ по мом мишљењу, поред тога што треба да прави добре и модерне представе представе, чак и ако се бавите конзервативним позоришним изразом, мора се разликовати од истог таквог израза, од пре 60 година. Требало би да покуша да помери границе свог медија. На домаћој уметничкој сцени позориште делује као да покушава, неуспешно, да имитира филм и прихвата сва ограничења која филм има у оквиру свог медија. Мислим да је позориште много узбудљивији медиј од филма зато што читав филм може да буде само мањи део позоришне представе.

Моја мама Весна Балетић дуго је била уредник културе, а и главни уредник у часопису „Јатова ревија” и врло рано је, прича наш саговорник, почела да ме води на Битеф. У почетку ми ништа није било јасно, љутио сам се на представе и нисам уопште сигуран зашто сам наставио да идем, али у једном тренутку сам почео полако да разумем језик и постало је узбудљиво, први пут је уметничко дело деловало на мене физички, до те мере да ми се дешавало да ми се помери равнотежа, да лелујајући изађем из позоришта. При том мене је одувек највише привлачио интелектуални аспект, али он је спроведен тако да делује на цело биће. Зато нисам ни разматрао филмску режију, позориште је, према мом виђењу тада, било најапстрактнији и најинтелектуалнији облик уметности. Само сам ја подразумевао да је позориште оно што гледам на Битефу у то време, а тада смо имали прилике да гледамо већи број најеминентнијих аутора.

Позоришни редитељ свој профил гради, закључује наш саговорник, на основу личних интересовања и естетике.

‒ Мене је још на студијама интересовао видео као градивни део сценографије, па сам морао да учим технички аспект изведбе, с обзиром на то да у то време нису постојале могућности за овако нешто у нашим позориштима. Нешто комплекснији софтвер за пуштање видеа тек почиње да се користи последњих пет година, тако да сам учио доста о пројекторима, анимацији, монтажи и видеу још пре докторских студија. То је било нешто што је мене интересовало, али мислим да би позоришни редитељи морали да знају више од онога што се учи на основним студијама, о визуелним уметностима, и модерној теорији медија и културе ‒ примећује Иван Балетић.