Моје дете носи Србију у срцу и прича српски без акцента

После седам година проведених на једној клиници, одлучила сам се на промену. Нови посао је боље плаћен, на бољој локацији, бољи су услови, више обавеза, али то се и очекивало. Рачунам добро је докле год се иде напред.

Пролазим кроз разне едукације и припреме за нови, овај пут „executive position”. Питају ме „докторка да можете да бирате, који би сте лик из Дизнијевих филмова одабрали"? Чудно питање, али рачунам у Америци се све пита са неким смислом или разлогом и одговарам -Аладин.

Зашто Аладин побогу?  Не знам тачан одговор, али питам се да ли је у животу важна борба или нека магична срећа коју не умемо да објаснимо.

Пре више од 16 година упутила сам се у Америку, са малим дететом у наручју, да будем са њеним татом а мојим тадашњим мужем. Наравно, као и сви, била сам пуна снова, надања, очекивања. Нема везе што нисам знала добро енглески, била сам лекар, специјалиста, магистрирала међу првима у својој генерацији.

Знала сам шта могу, а мислила сам да свет само мене чека. Моји родитељи нису били срећни што идем. Сећам се тате како се љути и пребацује: „Шта ћеш тамо, овде имаш и стан и посао?".

Тачно је да ме није пука егзистенција одвела на пут. Ја сам била из оне генерације чију су младост обележили рат и политичке кризе, превирања и бомбардовање, и ко зна шта још. Желела сам да моје дете, које је једва имало годину дана тада, живи другачији живот, потпуно другачији од оног какав је био мој.

Америка ме није дочекала раширених руку. Врата на која сам покуцала нису се отварала. Муж је обећао мојим родитељима да ће се бринути о мени, али није одржао обећање.

Убрзо следи развод и ја остајем сама са малим дететом у далеком свету. Не знам зашто, али не размишљам да се вратим кући. Некако нострификујем диплому и добијам поново специјализацију. Али, цена је превисока.

Отац ми умире, а да се нисмо опростили. Дуго, баш дуго након његове смрти сам често сањала како га грлим и љубим пре поласка на његов пут. Депресија ме сустиже и изједа изнутра. Будим се и идем у кревет анксиозна. Хоћу ли моћи да платим рачуне? Како ћу са дететом? Специјализација у Америци је немилосрдна, ради се више од 80 сати недељно. А ја имам дете. Ко ће да га чува? То се никог овде не тиче.

И онда моја драга мама, као и све српске мајке, прелази хиљаде километара да би ми помогла и чувала бебу док сам ја проводила дане и ноћи у болници.

Прича ми један Американац како му је мама чувала сина две недеље и како је он био Бог зна како захвалан за ту њену жртву и добро јој платио, а ја схватам да никада нисам платила ништа својој мајци, нисам јој чак рекла ни хвала за све те године њене несебичне помоћи.

Кажем јој скоро „извини мама, никад ти се нисам захвалила"

А она се смеје: „Ма нема везе, важно је само да си ти успела, да сте вас две добро, то ми је награда". 

Српске мајке су синоним за безусловну љубав!

Године пролазе, дете расте, коначно завршавам специлизацију, полажем завршни испит. Рекло би се сан је остварен. А да ли је? Живи се лакше, мање се ради, а плата је знатно већа. Одговорност и обавезе су веће, али се коначно осећа и сва лепота мог лекарског позива. Не постоји ништа лековитије за душу од осећаја да си некоме помогао. А ништа не зауставља живот за трен као болест.

Моје дете је израсло у паметну и лепу девојку за понос и пример, сада већ на факултету. Прича српски без акцента и носу Србију у срцу. Не постоји разлог или оправдање да деца имиграната забораве ко су И одакле долазе.

Ствари су дошле на своје, али не могу да се не питам да ли је цена била превисока? Шта ме је водило кроз трње све ове године?

Да ли је живот само борба, па најиздржљивији опстају, или има ту мало и среће, или, што да не, магије?

И тако ја кажем: „Мој Дизни јунак је Аладин”. И наставим даље у нови дан.

Јасна Ђуришић Торез, Северна Каролина

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика