Срби се више плаше ајкуле него инфаркта

Кардиоваскуларне болести су убица број један на свету, узрокујући више од 20,5 милиона смртних случајева годишње. Реч је о групи болести које утичу на срце или крвне судове. Исхемијске болести срца (где спада срчани удар) и цереброваскуларне болести (попут можданог удара) узрок су 85 одсто смртности у групи кардиоваскуларних болести. Кардиоваскуларни систем може бити ослабљен због фактора ризика укључујући хипертензију, висок холестерол у крви, пушење цигарета, дијабетес, неправилну исхрану…

Професор др Драган Симић, начелник Одељења за аритмологију и кардиологију Универзитетског клиничког центра Србије, истиче да наша држава има добре здравствене службе и развијен систем сала за катетеризацију у којима се збрињавају они који доживе инфаркт срца. Међутим, људи се често не јављају на време.

– Дешава се да добију увече бол у грудима, а да помоћ потраже тек сутрадан по подне, када је већ прошло 12 сати од инфаркта. Ми све урадимо, ставимо им стентове, али је њихов миокард испаштао 12 сати и остао је ожиљак, па ефекат те интервенције није исти као да је дошао код доктора након сат времена од појаве бола. У принципу, ја сам очајан доктор и тешко ми пада када видим младе људе да добијају инфаркт срца. Сада нам долазе пацијенти од 40 или 45 година са инфарктом. Тада морамо да бринемо о такозваној секундарној превенцији, односно да те људе сачувамо од добијања другог инфаркта. Тада је све другачије, потребно је много дисциплине код пацијената, поштовања правила, узимања терапије. Неке особе се тада опамете, па оставе пушење цигарета и започну неки здравији начин живота. Наша мисија је да их сачувамо. Код њих су параметри, на пример, лошег холестерола и триглицерида много ригорознији него код здравих људи. За општу популацију је правило да ЛДЛ холестерол буде испод три, а за оне који су имали инфаркт испод 1,8. Све је то веома комплексно. Има људи који су дисциплиновани, долазе редовно на контроле, раде анализе крви по договору, редовно мере крвни притисак, смање прекомерну тежину ако треба, активни су. Али већи је број оних који пркосе животу – наглашава др Симић.

Наш саговорник истиче да организам увек шаље неке сигнале да нешто није у реду, али људи то некада не препознају. Дешава се да неко каже да зна особу која никада у животу није имала ниједан симптом и да је само одједном доживела инфаркт и пала.

– То баш и није истинита прича и ретко се дешава. У почетку обично људи имају неке тегобе у грудима када су у фази напора, а касније и када мирују. Зато свима кажемо да било које тегобе које су се јавиле а да их нису имали пре тога, попут умора, гушења, стезања у грудима, притиска, трњења, горушице, знак су за одлазак код доктора. Можда у почетку тај бол, замор и кратак дах трају минут, два, три, рецимо док се особа пење уз степенице, а да чим мало успори, тај проблем прође. То је први знак да постоји проблем. Људи тада мисле да нису у кондицији или да се нису дуго кретали, и да им се зато дешавају ови симптоми, па не дођу на преглед. Тако то траје пет дана, месец, два, шест и онда дође до инфаркта. Према подацима од пре годину до две дана, од 40 до 50 људи дневно у Србији добије инфаркт срца, а око 25 одсто га не преживи. То је много. Ако особа брзо дође до болнице и ми урадимо све процедуре, онда је велика вероватноћа да ће опоравити миокард и да за три месеца ми не видимо да је остао ожиљак. Тај човек се после рехабилитације враћа нормалном животу – наводи др Симић.

Он објашњава и да је генетика лоша предиспозиција за добијање кардиоваскуларних обољења. Ако је нечији отац имао инфаркт или је од тога напрасно преминуо, имао је уграђене стентове или бајпасеве, онда је та особа под специјалном опасношћу и мора да води много више рачуна о свом здрављу од некога ко нема то генетско оптерећење. Ко нема лошу генетику може да пуши, да једе масну храну и пије алкохол, и у бољој је позицији од онога ко је дисциплинован, али има лошу генетику. Већ после тридесет и пете године деца родитеља која су имала инфаркт морају да регулишу тежину, да брину о крвном притиску, да оставе цигарете.

– Дешава се да нам онда пацијенти кажу: „Ако све то оставим, које задовољство онда имам у животу.” Када једном Србину кажете да скочи у воду, где се можда пре 20 година појавила ајкула, он ће се плашити те ајкуле и неће скочити. Али, када му кажете да му нису добри здравствени резултати, да може умрети, доживети инфаркт срца или шлог, он преко тих речи пређе као да му ништа није речено. Дакле, наши људи се више плаше ајкуле него инфаркта. У нашем народу је уврежена она прича: „Ма неће болест мене” – каже др Симић и додаје да је проблем што немамо културу бриге о здрављу, као ни навику да одемо на контроле, да живимо здраво, да водимо рачуна о исхрани, да идемо на посао бициклом, а не аутомобилом.

– За доручак наши људи углавном воле да једу пецива из пекаре, која су масна и сачињена од белог брашна. У Холандији сви иду бициклима на посао у свечаним оделима и то се сматра нормалним, никога није срамота, а код нас би за оног ко то ради одмах рекли да није нормалан. Нездраво се хранимо, немамо навику да шетамо и да се бавимо физичком активношћу, не контролишемо масноће у крви и крвни притисак. Ми смо у Европи четврти или пети по броју пушача на хиљаду становника. А 48 одсто становништва није физички активно. Око 57 одсто старије популације има прекомерну тежину. Уз то, данас се брзо живи са доста стреса. То су све фактори за разболевање од кардиоваскуларних болести – закључио је др Симић.