Да ли је јеврејска држава рођена у Србији

Некадашњи председник Израела Рувен Ривлин посетио је Србију у јулу 2018. када је председник Србије, Александар Вучић, преименовао улицу по ционистичком визионару Теодору Херцлу у Земуну.

Ово је била прва посета једног израелског председника Србији.

Какве су биле Херцлове везе са Земуном и зашто је Влада Србије назвала улицу по њему?

Зачетак јеврејске државе у Земуну

Побожни сефардски рабин из тадашњег српског пограничног града Земуна на рубу Аустријског царства, подучавао је Херцловог деду и оца и вероватно посејао семе јеврејске државе, неких 70 година пре Првог ционистичког конгреса у Базелу и 90 година пре Балфурове декларације, пише Џерузалим Пост.

Постоји теорија о томе како је овај сефардски рабин на рубу империје дошао до својих револуционарних идеја за повратак јеврејског народа у земљу Израел. Историчари и књижевни стручњаци су указали на утицај радикалних тумачења Библије из Кабале као извора инспирације (као што је био случај са равом Абрахамом Исаком Куком). Иако је свакако могуће да је рабиново познавање Кабале играло улогу, оно што је занемарено јесте утицај раних националних побуна на Балкану против османске власти, посебно Срба, и њихов могући утицај на идеје младих.

Српски национализам као инспирација

Јехуда бен Шалома Хај Алкалај је рођен 1798. године у Сарајеву у тадашњем Османском царству, а данас у Босни и Херцеговини. Потицао је из угледне породице рабина чији корени сежу до Шпаније пре протеривања Јевреја, а његов отац је преселио породицу у Сарајево из велике и добро успостављене заједнице Сефарда у Солуну. Након година проведених у стицању традиционалног образовања, укључујући рабинско рукоположење и учење код кабалиста у Светој земљи, Алкалај је са 27 година постао општински рабин града Земуна у тадашњој војној граници Аустријског царства. Служио је као рабин за припаднике мале јеврејске заједнице Сефарда и Ашкеназа у том граду, према информацијама пронађеним у архиви Јеврејског историјског музеја у Београду.

Након крвне клевете у Дамаску 1840. године, његови списи су укључивали јачу кабалистичку димензију. Он је у свом делу Минхат Јехуда изјавио да је започео стогодишњи процес искупљења јеврејског народа добровољним средствима. Међутим, у књизи се такође наводи да ако се јеврејски народ не уједини и не постигне окупљање прогнаника од 1940. до 2040. биће сведоци ужасног невољног окупљања прогнаника праћеног изливом прогнаника. Божији гнев.

Оно што је интересантно јесте да у Алкалајевим ранијим списима он ставља већи нагласак на потребу јединства међу јеврејским народом да би се постигао повратак у земљу Израел. „Лако је помирити две државе, али тешко спојити два Јевреја!“ Алкалај је писао према хроници јеврејске општине Земун Данила Фогела.

Алкалајев фокус на важност јединства, као и на друге аспекте његовог писања, можда је био под утицајем његовог проучавања Кабале. Међутим, тешко је превидети утицај српских устанака против Османског царства који су захватили земунски крај у прве две деценије 19. века. Устанци су довели до оснивања 1817. године полунезависне Кнежевине Србије и коначно до де јуре независности Краљевине Србије са престоницом Београдом. Српски интелектуалци овог доба су сковали и усвојили окупљајући поклич за српске националисте од тада: „Само слога Србина спасава“.

Српски устанци су извојевали били први успешан национални устанак против Отоманског царства.

Можда је Алкалај настојао да се угледа на национални успех својих српских суседа? У ствари, његово залагање за поновно уједињење и повратак јеврејског народа у земљу Израел такође је имало веома практичан наговештај.

Балкански ционизам

„Иако су засновани на вредностима јудаизма и кабале, Алкалајеви планови за будућност његовог народа у Светој земљи били су веома практични“, каже историчар Оливер Клајн. „Замишљао је куповину земље и стварање насеља која би се састојала углавном од Јевреја из Отоманског царства, јер би се суочили са мање законских препрека него Јевреји из других крајева. Према Клајну, Алкалај је чак основао у Земуну друштво посвећено повратку јеврејског народа у земљу Израел, које је деловало међу неколико јеврејских заједница у највећим градовима Србије.

Ционистички покрет би нашао плодно тло у Југославији пре Другог светског рата, а од отприлике 10% Јевреја који су преживели Холокауст били су бивши чланови ционистичких омладинских група. Међутим, док је српска влада показала понос на славну прошлост своје јеврејске заједнице, ова историја је скоро потпуно непозната, чак и међу данашњим образованим Србима.

„Ционистички покрет у Југославији је био велики и веома важан, али ми о њему, нажалост, не знамо много“, рекла је Барбара Панић, кустос у Јеврејском историјском музеју у Београду, за Џерузалем пост.

То није само питање знатно смањене величине и значаја некада успешне јеврејске заједнице у Србији, већ и ненамерна жртва образовне агенде која је настојала да смањи нагласак на етничкој историји и партикуларизму у Југославији из комунистичке ере.