Јабука га извела из Јасеновца, лажна рођака спасла од смрти

„У сан ми још увек дође мајка. Стоји крај огњишта и у дрвеним наћвама меси хлеб. Смеши ми се. Нисам је заборавио иако је прошло више од осамдесет година како је страдала у Јасеновцу. Последњи пут када сам је видео у логору који сам преживео само чудом”, прича осамдесетдеветогодишњи Панте Ђорђић који је рођен у Горњим Подградцима код Босанске Градишке. Он је једно од малобројне поткозарачке деце која су преживела страхоте Јасеновца. У овом казамату убијени су му и мајка Ђуја и петогодишњи брат Раде. Према подацима који се налазе у специјалном издању „Борбе” из 1988. године, из његовог села у Јасеновцу нестало је 485 душа. На списку су и његови најмилији.

– Био је, ја мислим, септембар 1942. године, ишао сам у школу. У наше село упале су усташе. Покупили су све који су се затекли. Мушкарце су одмах одвојили и послали на рад у логоре у Немачку, а жене и децу одвезли ка Јасеновцу. У једним дрвеним колима смо били мама, брат и ја. Тата нам је умро пре него је почео рат, а остала браћа Боро, Ћиро, Влада и Мирко нису били код куће кад су усташе нагрнуле – прича Панте.

У Јасеновцу их је, каже, сачекала пољана – гола ливада без ичега у близини Саве.

– Када смо тек дошли, није биле жице. Прве вечери су неки из села успели да утекну. Међу њима је била и наша комшиница Коса. Она је ту ноћ побегла са свом својом децом. Све их је спасла. Али није хтела да каже мојој мајци да ће да бежи. Следећег дана усташе су ставиле жицу па се из логора није могло. Сећам се да су услови тамо били тешки, грозни. Спавали смо под отвореним небом. Нисмо јели по петнаест дана. Давали су нам само чај. Леба нисмо ни видели. Сналазили смо како смо знали. Буквално смо пасли траву и јели неке опале јабуке. Од тога сам се изгледа и разболео. Добио сам дизентерију. Било је то можда месец, два после доласка у логор. Ја сам до тада био са мајком и братом. А онда су усташе довезле дрвена кола у која је била упрегнута мула. Покупили су сву болесну децу и стрпали у та кола. Међу њима сам био и ја – каже Панте.

Прошле су од тада деценије, али Панте и даље памти тренутак када су га отргли од мајке.

– Сећам се, трчи моја мајка за колима и дозива ме. Плаче она. Плачем ја. Видим маму како покушава да ме дохвати и усташу како је кундаком пушке удара у груди. И она јадна пада. То је последње што сам упамтио. Шта је с њом било, да ли су је убили тада или касније и како је страдао Раде нисам сазнао ни до данашњег дана. Знам да су их побили. Из села није остао нико жив да ми о томе прича. Они мало старији младићи су одведени у Немачку, а ови млађи до петнаест година и жене су побијени – прича Ђорђић.

Болесну децу усташе су пребациле у болницу у Загреб. Ту је по Панту дошла помајка Аница Гламузина (девојачки Блажичко). Слагала је да му је род, да је снаја у његовој породици и одвела га кући.

– Она ме усвојила. Бринула се о мени као да ми је мајка. Она и муж нису имали деце, али када сам ја стигао у њихову породицу добили су сина. Она ме уписала и у школу у Загреб. Учио сам за тапетара. И добро сам савладао занат. Чини ми се, када бих имао алат, и данас би знао то да радим. Слала ме и код њеног оца и мајке у Тухељ у Хрватско загорје. Код њених сам чувао стоку. До краја рата сам провео код Анице – сведочи Панте.

Када се рат завршио, децу која су била без родитеља нове власти су послале у дом. Панте је завршио у Босанској Костајници, где је било доста малишана без оца и мајке.

– Имао сам тада десет година. Људи из дома су покушали да утврде ко је из ког места. Ја сам се слабо сећао села. Описао сам само пилану. Они су схватили о ком месту је реч. Послали су писмо па се јавио мој старији брат Боро. Он је са кумом Голићем дошао до дома и препознао ме. Они јесу мене препознали, али не и ја њих – сећа се Панте.

Живот га је касније носио на разне стране. Чим је мало стасао, са братом Ћиром отишао је у Зеницу у челичану да ради. Ту је зарада била лоша па су све паре давали за мензу. Због тога су одлучили да се врате кући. Пошто нису имали пара, ускочили су у вагон са угљем.

– Увукли смо се у угаљ, само су нам се главе виделе, и стигли до Славонског Брода, а одатле у село. Негде око 1955. године одлучио сам да са братом Ћиром дођем у Београд. Успео сам да се запослим у ЈАТ-у као авио-механичар, а увече продавао новине. Скупио сам који динар и у Сурчину купио кућу. Ту сам се и оженио комшиницом, Драгица се звала. Добили смо двоје деце, сина и кћерку. Син нам је умро млад, а Драгица је 2015. од туге отишла за њим. Имам два унука и праунука – прича Панте.

Са Аницом Гламузином и њеним сином Панте је био у контакту. Виђали се, ишли једни код других.

– Њен син се оженио, али није имао децу. Рекао ми је: „Ти имаш децу, то је као да имам ја” – говори чика Панте који је и даље изузетно виталан. Већ годинама живи на Бањици. Сваки дан иде у шетњу и дружи се са комшијама. За име и срећу, каже, може да захвали Светом Пантелији који га је чувао све ове године, јер се родио на тај празник, у предвечерје 9. августа 1934. године.