Бесконачно путовање у ЕУ

Захваљујући организованом напору разних власти и очитом мањку политичке воље, у Србији нема истинских реформи које би водиле стварању демократског друштва. После деценије од почетка приступних преговора са ЕУ, упркос шминкању реалности, Србија није ни близу чланства. Неко време је напредовала, потом стагнирала а сада по питању кључних реформи назадује.

Резултат је статус кво у најбољем случају. Стандарди демократије су озбиљно нарушени, владавина права је теоретска категорија, принцип поделе власти се не уважава, слобода медија је угрожена.

Србија се пре десет година обавезала да ће завршити неопходне припреме за чланство до 2018. За то време отворена су 22 преговарачка поглавља, а затворена само два. Последњи преговарачки кластер отворен је у децембру 2021. Као да су замењене тезе: није на ЕУ да прави напредак, већ је на Србији да у корист својих грађана спроводи реформе.

Министарство за европске интеграције објавило је недавно­ и­звештај­ о спровође­њу­ Националног п­рограма за ­усва­јање прав­них те­ковина ЕУ­ (­НПАА) за друго тромесечје ове године. Портал ЕWБ преноси да је од јула 2022. закључно са крајем јуна ове године усвојено тек 27 одсто планираних правних прописа повезаних за процесом европских интеграција, односно 60 од планираних 223 акта. У другом тромесечју ове године од планираних 45 прописа, влада је усвојила свега десет. У првом тромесечју 2023. успешност владе је била 12 процената: од планираних 41 прописа, усвојено је пет.

Бројке неумољиво потврђују силазну путању. У првим годинама после промене власти 2012, влада је одржавала проценат усклађивања са ЕУ на натполовичном нивоу. У првој половини 2013. усвојено је чак 85 одсто свих планираних прописа. Године 2015. тај проценат се углавном кретао око 60. Потом наступа пад.

Има ли напретка у поглављима 23 и 24, најважнијим областима које се тичу владавине права? Да ли су поправљени изборни услови и да ли је влада нешто учинила да поступи по препорукама међународних организација које је добила након претходних избора? Има ли суштинских реформи у области слободе изражавања и медија? Уста политичара пуна су борбе против корупције и организованог криминала, а да ли се резултати виде? Мислим позитивни.

Не, не, не и не.

Поглавља 23 и 24 никада од 2016, када су отворена, нису добила оцену „добар” или „веома добар”. Неповољни изборни услови су неизмењени. Медијске слободе су октроисане. У земљи која готово пет година није у стању да донесе Националну стратегију за борбу против корупције, видљиви су само негативни резултати.

Како ствари стоје са усаглашавањем спољне и безбедносне политике? Може у стратегији националне безбедности да пише да је ЕУ један од виталних националних интереса, али похвале Русији и Кини или хвалоспеви Мађарској чине као да је тај документ писан невидљивим мастилом. Удаљавање од ЕУ је евидентно.

Када се томе додају баражи обезвређивања Запада по режимским таблоидима и телевизијама, не чуди да уз замор истим причама расте и одбојност грађана према ЕУ.

Део одговорности, не мали, припада и Европској унији, која подржава такво стање. Западу се једино жури да дође до нормализације односа Србије и Косова. Све остало је кретање у месту.

Колико уверљиво данас делује мишљење Европске комисије из 2011. да Србија уз мање или веће напоре може да постане пуноправна чланица за пет година? Последњи извештај исте те комисије као да је писан по мери Александра Вучића.

„Напредак је забележен у свим кључним областима осим у три, у којима је забележена стагнација, на пример, у рибарству где нисмо усвојили неки акциони план.” Тим речима је премијерка Србије описала извештај Европске комисије. Баш ми тешко пало то око рибарства. Све остало могло би да буде боље, али је и у тим областима забележен „ограничени напредак”, што је дипломатски еуфемизам за статус кво написан са очитом намером да се Србија похвали више него што заслужује.

Тако Европљани настављају да нам бацају песак у очи и да деле комплименте, макар и опрезне, властима у Београду које су презадовољне оценом „двојка, једва”. Нешто критике око правосуђа и усаглашавања спољне политике више личи на обавезни састав него израз одлучности Уније да се стање промени. Подршка медијским реформама и честитке које је тим поводом у Београду упутила председница ЕК Урсула фон дер Лајен делују као врхунац цинизма.

У прошлогодишњем извештају ЕК Србија ни за једно поглавље није добила оцену „добар напредак” или „веома добар напредак”, док је у извештају 2023. ту оцену успела да добије за једно од 33 преговарачка поглавља: поглавље Статистика (због успешног пописа становништва по међународним и стандардима ЕУ).

Шта то Европљани виде а мени промиче? Биће да у Бриселу обарају критеријуме посебно због рата у Украјини. После дужег времена међу 27 чланица ЕУ успостављен је консензус о проширењу, али то што Европљани избегавају да помену назадовања брине. Подршка овако траљавим српским евроинтеграцијама или је замка – да се унедоглед одгоди проширење, или је лицемерство – недостатак искрене жеље да се Србија реформише.

Унија сада обећава нека средства западном Балкану која ће бити додељивана у складу са реализованим реформама: две милијарде евра бесповратно, а четири треба да буду повољни зајмови за наредни период од три године. План раста предвиђа да ће тих шест милијарди евра бити распоређивано према резултатима, по квалитету. Оправдано страхујем да ћемо добити мање него што би добили када би се новац распоређивао по величини, квантитету.

Све то председнику, који је и посао евроинтеграција узео од владе, омогућава да нас замајава путовањем ка ЕУ као бесконачним процесом без циља да се негде стигне. Можда се нада да ће нови парламент и комисија, који ће бити формирани после избора у ЕУ наредног јуна, вратити времена његове омиљене Ангеле Меркел, али фундаменталне промене политике према Србији неће бити. Што значи да се лагано каскање за Европом наставља. На нашу штету.

Није приступање ЕУ сведено на питање Косова или увођења санкција Русији, како се упрошћено тумачи са јасном камуфлажном намером да се избегне одговор на питање – зашто Србија не спроводи све друге реформе које се од ње очекују да би се припремила за чланство.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa