Двоструки избеглички инферно

Зангилан, Азербејџан – Усред недођије, испод брежуљака боје окера, смештено је ово новоизграђено насеље, понос кампање Великог повратка Азера на територије изгубљене пре три деценије у првом рату са Јерменијом, одмах после распада Совјетског Савеза.

Зангилан је ослобођен у другом рату 2020, када је Азербејџан повратио седам области, а овог септембра је заузимањем енклаве Нагорно-Карабаха преузео контролу над свих 20 одсто земље која званично никада није припадала Јерменији. Територија има ту несрећу да и данас плаћа цехове граница постављених почетком 19. века, када је царска Русија освојила Кавказ. Под Лењином и Стаљином су дотле непостојеће територијалне јединице – попут Азербејџана – претворене у квазинационалне републике у којима су линије између Азера (Татара) и Јермена пресецале етничке целине.

Посматрам по околини давно напуштене рушевине кућа које су уништили Јермени. Хирошима јужног Кавказа. По широком простору платоа на близу хиљаду метара висине Јермени су засејали стотине хиљада мина. Ту и тамо азербејџанска војна постаја са тенком под церадом као подсећање да председник Илхам Алијев жели да на некада окупирану земљу врати барем део Азера који су побегли пре три деценије.

„Хоћу да идем тамо где су живели моји родитељи”, каже ми Турал Абасов (24), службеник из Бакуа. „Нека од тих места биће највећа у Азербејџану.”

Власти председника Алијева планирају операцију Великог повратка стотина хиљада Азера који су живели на територији окупираној од Јерменије, Западног Азербејџана, како је зову у Бакуу. „Садашња Јерменија је наша земља”, каже Алијев. Организована кампања има подршку овдашње јавности. Академија наука има посебно одељење да врати старе топониме Западног Азербејџана.

Последње три године пројекат Великог повратка у Карабах, подељен у три фазе, један је од пет највећих приоритета власти. „Изградићемо Карабах, претворићемо га у рај и то ће бити пример за цео свет”, обећао је Алијев овенчан прво победом 2020, а потом и тријумфом у операцијама овог септембра. „Донели смо мир ратом”, поносно је изјавио на конференцији којој сам присуствовао.

Зангилан је у групи 24 села, три града и пет насеља за чију обнову је нафтом и гасом богата држава за три године потрошила више од седам милијарди долара. Ове године из буџета је издвојено три милијарде. Подигнут је савремени аеродром, граде се путеви, обнавља железничка мрежа из совјетских времена. Изграђен је чак и конгресни центар!

Од како је Алијев 2020. поставио камен темељац овом селу на око три километра од провинцијски учмалог градића Зангилана, подигнуто је 127 кућа у којима живи око 500 људи, а циљ је 300 кућа за 1.600 људи. Деца већ иду у лепо опремљену школу. Вахид Хајџев, председников изасланик за Зангилан, објашњава ми да ће ускоро бити реинтегрисано више од 7.000 људи, а у наредне три године 140.000. Не зна да објасни шта ће повратницима станови када су то сељаци који живе од земље.

Пре три деценије овуда су пролазиле колоне Азера. Пре три месеца, неколико десетине километара северније, ваљале су се колоне више од 100.000 Јермена који су напустили Нагорно-Карабах. Готово целокупно јерменско становништво. Две колоне два народа које спаја иста злехуда избегличка судбина.

Азери и Јермени су вековима једни уз друге живели на Кавказу, а поделе и сукоби припадају периоду од последњих сто година. Нагорно-Карабах се 1988. издвојио од Азербајџана и припојио Јерменији. Први рат избио је одмах после распада СССР-а. Око 665.000 Азера отишло је у избеглиштво па је стопа интерно расељених у Азербејџану једна од највиших на свету. Око 200.000 Азера побегло је из Јерменије. Рат је учинио да 360.000 Јермена напусти Азербејџан. Када је избио грађански рат у Сирији, тамошњи Јермени потражили су склониште у Зангилану додатно компликујући конфликт.

Војне победе Азербејџана отвориле су пут повратку Азера. „Њихов повратак не значи протеривање Јермена који тамо живе”, каже Алијев, али не помиње перспективу реинтеграције или повратка већ помало заборављених Јермена за Карабах. Понуђено им је азербејџанско држављанство. Јермени не желе да ризикују и тестирају границе ауторитарног система у Бакуу. Тек 50-ак је остало. Сувише су дубоке баријере неповерења хришћанског и муслиманског народа.

Званичницу у Јеревану тврде да се ради о „окупацији суверене територије Јерменије” и етичком чишћењу које се представља као „добровољни” егзодус. Конфликт се пренео до Међународног суда правде у Хагу, где се две државе међусобно оптужују за кршење антидискриминационих споразума УН. Расправа се не очекује пре 2024, али Суд је већ наложио Азербејџану да омогући повратак Јермена.

Поново се понавља злехуда избегличка судбина. Јермени из Карабаха непријатно су се изненадили када се испоставило да нису јерменски држављани. Дуго су имали јерменске пасоше који су почели да се издају 1999, али то су били документи за путовања а не потврде држављанства. Њихови пасоши носе посебну ознаку „070” и никада нису имали политичка права грађана Јерменије, попут права гласа. Сада могу да бирају између држављанства и новоствореног „привременог статуса заштите”, који је за расељене одредила влада у Јеревану.

Народи по правили плаћају цехове политика које воде њихови лидери. Нема разлике у тужним судбинама избеглица Азера и Јермена. Старе ране, нови страхови. Питање је да ли су лекције историје научене. „Ако се у Јеревану врате на стару идеологију, сломићемо их поново”, упозорава председник Алијев.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa