Трагична судбина повезује хероје и губитнике

Нова књига Вулета Журића „Хероји и губитници, двадесет сентименталних прича о двадесетом веку”, у издању Лагуне, садржи двадесет документарних приповести о великанима међу којима су Бора Станковић, Петар Кочић, Криста Ђорђевић, Бранко Вукелић, Пјер Паоло Пазолини, Лав Троцки, Младен и Сретен Стојановић, и други. Ове истините приче животе тих људи, али и читаву епоху 20. века, осветљавају из перспективе необичних детаља, животних драма и неочекиваних обрта, а истовремено подсећају на то да је сећање важно за једну културу баш као и за идентитет појединца.

Јунаци ваших документарних приповести отаџбини су дали све, да би их она славила тек кад су херојство заслужили тешким мучеништвом, а неке је просто заборавила. Да ли вас то љути или просто подстиче на писање?

Ршум нас је давно научио како се отаџбина брани лепотом и лепим васпитањем, па је у том смислу онај најмањи заједнички садржалац судбина хероја и губитника о којима сам писао њихова махом трагична судбина. Да их је судбина миловала, да нису хрлили у сусрет великим догађајима, већ да су се штедели и живели калкулантски, историја их не би запамтила, а њихова дела не би чинила темељ наше или светске културе.

Зашто се сећате баш те епизоде у којој је Бора Станковић при повлачењу у Великом рату изгубио рукопис „Ташане” или Кочићевог учитељевања у Македонији?

То су преломни тренуци у животу два писца. Писац „Нечисте крви” као да до краја није могао да проникне у природу рата и нових животних правила, па је усред катастрофе писаним путем тражио од бугарских окупационих власти да му врате фасциклу остављену у некој фиоци његове привремене нишке канцеларије. Кочић је пак стање „наше ствари” у Скопљу, које је и даље било под отоманском јурисдикцијом, видео и превише јасно и није ни хтео ни умео да ћути, јер је умео и морао да пише. Бора Станковић изразито аполитичан, и Кочић до сржи у политици, имали су посла са оним Кишовим „пасјим синовима” и нису имали ни најмање изгледа да из те неравноправне борбе изађу као победници. Уз враћање ненадмашним приповедачким опусима двојице горостаса српске књижевности, није наодмет примити к знању фусноту о начину на који су полако али сигурно губили битку са корумпираним, на све спремним полусветом.

Док пишете о четничком мајору Јездимиру Дангићу, а затим о Ивану Горану Ковачићу, писцима које бисмо данас смештали на идеолошку десну или леву страну, пратите њихову унутарњу мотивацију која нам делује логично у датим околностима. Шта о њима млади могу знати када Ковачићеве „Јаме” нема у школама, а један од последњих младобосанаца нигде се ни не помиње?

О песнику „Јаме” и писцу записа са робије у бихаћкој Кули и зеничком казамату и данас се зна много, али је питање колико њихове судбине интересују састављаче најновијих курикулума нашег историјског памћења. Јер без обзира на то да ли говоримо о хрватском песнику чијој се уметности и жртви дивио и један Пикасо или о младобосанцу и четничком војводи, који се 1944. године борио у Варшавском устанку, реч је о људима који су испунили своју судбину, али су те судбине, ето, мимо онога што би данас требало да буде културолошки прихватљиви наратив.

Како видите пут браће Младена и Сретена Стојановића, од дечака младобосанаца до хероја у комунизму?

Ове године је обележена стотину двадесет и пета годишњица рођења Сретена Стојановића, чији Карађорђе стоји код Народне библиотеке и Храма Светога Саве у Београду, а Његош на платоу између Филозофског факултета и Капетан Мишиног здања. Његов брат, лекар који је бесплатно лечио крајишку сиротињу и играо тенис, погинуо је на Козари и преселио се у народну епику. Њихова слободарска идеја није се мењала, до данас је остала најчистији пример посвећености бољитку народа и његове културе. Обојица младобосанци од раних школских дана, остали су верни разумевању југословенства као простора социјалне једнакости и културног уздизања.

Кристи Ђорђевић посветили сте важно место, у вези и са њеним братом од стрица Савом Шумановићом. Да ли она спада у ред грађана, попут Иве Андрића, без чијег ауторитета социјализам није могао?

И госпођа Криста и господин Андрић држали су до дискреције. За разлику од Боре Станковића и Петра Кочића, умели су да доносе добре одлуке у тешким тренуцима. Тито је супругу првог нашег венеролога Ђурице Ђорђевића ценио и поштовао, јер је у Другом светском рату сачувала партијско злато, док је нашег јединог нобеловца примио у кратку, куртоазну посету, не задржавши га ни на ручку. Али зато су Криста Ђорђевић и Иво Андрић крајем шездесетих у дому Родољуба Чолаковића у малом друштву дочекивали Нове године. Никада нећемо сазнати о чему су причали, ни о чему су ћутали.

Пажљиви сте читалац старих „Политика” и архивске грађе, а у случају Пазолинијеве смрти поступате као истражитељ форензичар?

Или пре као читалац књиге о још једној неуспелој истрази која нас није довела до пуне истине о разлозима за Пазолинијево смакнуће и идентитету оних који су нечију наредбу хладнокрвно извршили. А што се изучавања грађе тиче, нема лепшег дела истраживачког посла. Никада не знате када ћете прочитати нешто што ће вас одвести до нове теме, нове приче о херојима и губитницима без којих не бисмо били оно што и даље јесмо. „Политика” је неоспорни део тог бића. Зато њен сваки нови број није тек само скуп редовних рубрика којима се испраћа у прошлост још један дан, већ управо ризница чињеница које ће ономе који се кроз педесет или стотину година буде интересовао за наше време показати да се упркос потешкоћама увек може и мора бити озбиљан. И водити рачуна о језику.

Сећате се детињства у олимпијском Сарајеву и тамошње Кинотеке. На који начин су вас та спортска и културна сећања обликовала?

Што човек више сазрева, а онда и стари, све мање му успева да сваки час не посеже за сећањима. Али сећамо се одавно обликовани. Отуда моје посезање у приче о једном не тако давном, а опет давно прошлом времену у овој књизи треба разумети само као још један начин да се проговори о култури једне земље у којој сам рођен, у којој сам живео и у којој живим. Те земље више нема, али је њена култура, свиђало се то некоме или не, и даље кључна за разумевање како онога кроз шта смо пролазили и кроз шта пролазимо, тако и онога што нас тек чека.