Велика зелена утакмица

Ближи се крај још једне турбулентне године. Геополитика је можда највише коришћена реч у српском информативном простору. За објашњење компликованих светских догађања обично се користила формулација „геополитички интереси”. Геополитика као наступ силе у међународним односима заиста обликује нашу стварност. Овај процес карактерише потреба за контролом безбедних ланаца снабдевања. Непредвидљива економска и индустријска политика довела је до тога да НР Кина губи поверење остатка света. Европске државе не желе да буду економски зависне од политике економске принуде. Агресија на Украјину је показала да енергетска зависност није предност већ опасна слабост. На овим искуствима од пандемије ковида 19 до данас настаје један у потпуности нови амбијент у коме лежи прилика за оне државе које имају компаративне предности. Можда Србија не може да обликује свет у правцу својих интереса, али зато може да искористи задате околности у своју корист.

Пред нашим очима одвија се „Велика зелена утакмица”. Ова утакмица по својим импликацијама може се изједначити са космичком трком. По среди је борба за контролу екстракције, прераде и експлоатације ретких стратешких сировина. Ове сировине су стратешке из разлога што их је мало и што су географски неравномерно распоређење. Истовремено без ових стратешких сировина није могуће одржати корак са четвртом технолошком револуцијом. Већина софистицираних производа широке употребе заснива се на овим сировинама. Листа је дугачка од медицинске опреме, мобилних телефона до електричних аутомобила.

У средишту те „Велике зелене утакмице” нашла се и наша Србија, која располаже највећим резервама литијума у Европи. У претходне три године ЕУ је предано радила на стратешком оквиру за безбедно снабдевање стратешким сировинама. Они исти геополитички интереси, које смо сви спомињали, играју пресудну улогу у борби за контролу литијума. Према извештају ЕУ комисије, потреба за литијумом до 2030. порашће 11 пута, а 2050. чак 57 пута. Електрична возила ће чинити 72 одсто од свих продатих нових возила унутар ЕУ до 2030. године, а тај проценат ће наставити да расте јер ЕУ намерава да забрани продају нових возила на бензин и дизел од 2035. године.

Где је Србија у „Великој зеленој утакмици”? Србија још увек није заузела своју водећу улогу у овом процесу. Поред тога Србија се налази у Европи и као део глобалних ланаца снабдевања додатно би ојачала своју националну безбедност и аутономију у одлучивању. Нажалост, Србија још увек нема стратешки споразум са ЕУ о критичним сировинама, нити је чланица „Клуба критичних сировина” иако ту припада јер располаже највећим залихама литијума у Европи. Европски оквир за стратешке сировине своју важност има и у погледу заштите животне средине. Наиме, он предвиђа да сировине и производи који се стављају на европско тржиште морају потицати из „чистих извора” који не производе већу штету од користи за локалну заједницу и човеково здравље. Имамо јасан критеријум који је неопходно испунити уколико се жели приступити европском тржишту. Из тог разлога потребно је водити рачуна о крајњем кориснику и партнеру. Нама је потребан партнер који је строго интегрисан у европске стандарде и захтеве.

Тренутно је у Европи активно неколико литијумских пројеката, од Финске, преко Чешке и Аустрије, Немачке до Француске и Португалије. Ниједна земља се не одриче литијума, већ тражи најбоља технолошка и еколошка решења чиме подстиче додатну имплементацију стандарда.

Истовремено ми у Србији који смо жалили што немамо атомску бомбу, два милиона војника и „Теслино оружје”, под ударом дезинформација одбацујемо могућност да будемо победници 21. века. Шансу да увећамо своју националну моћ одбацујемо без поштене дебате. А на крају и у Србији ће се возити електрични аутомобили и било би штета да нису произведени у Србији.

Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa