Клиника за психијатрију обележила век постојања

Клиника за психијатрију Универзитетског клиничког центра Србије, у којој се лече најтежи душевни болесници, у 2023. прославила je сто година постојања и рада. Према речима професора др Милана Латаса, психијатра и директора ове здравствене установе, у њој се сваке године обави између 15.000 и 18.000 прегледа, а највећи број особа потражи помоћ стручњака због депресивних и других афективних поремећаја, као и поремећаја из схизофреног спектра, који захтевају болничко лечење.

„Ми смо терцијарна установа која збрињава најтеже поремећаје и најтеже пацијенте, па се код нас пре свега лече оболели од тешких душевних поремећаја. Међутим, примећујемо да расте број особа које пате од анксиозних поремећаја, као и оних којима је потребна помоћ стручњака због стресова свакодневице. Масакр који се десио у Основној школи „Владислав Рибникар” и масовно убиство у Дубони и Малом Орашју, веома су потресли суграђане, па је помоћ наших психијатара и психолога потражио велики број пријатеља и чланова породице убијених ђака и младих особа, али и особа из опште популације које су биле изузетно трауматизоване овим догађајем”, истиче први човек Клинике за психијатрију.

Резултати прве националне епидемиолошке студије о распрострањености психијатријских поремећаја ков 2 соул, говоре да свака шеста особа у општој популацији испуњава критеријуме за неки од дванаест најчешћих психијатријских поремећаја, без обзира на то да ли има званичну дијагнозу или не. То значи да око 700.000 наших суграђана има једну од дванаест најчешћих душевних поремећаја, међу којима су и велика депресивна епизода, панични поремећај, генерализовани анксиозни поремећај, агорафобија, социјално анксиозни поремећај, опсесивно-компулсивни поремећај и посттрауматски стресни поремећај. Иако је ово веома депримирајућа статистика, наш саговорник сматра да у општој популацији још већи број људи носи претешки терет душевних болести. Он, међутим, примећује да  је пандемија скренула пажњу на значај очувања менталног здравља и допринела дестигматизацији особа са менталним проблемима, па сада већи број људи одлучује да тражи помоћ стручњака за душу.

„У првој и другој години пандемије, мањи број људи обраћао се за помоћ стручњацима Клинике за психијатрију, јер су људи имали страх од заражавања и избегавали су социјалне контакте, па и одласке код лекара. Сада се број пацијената вратио на неки предпандемијски ниво”, истиче др Латас.

Он, међутим, скреће пажњу на чињеницу да се озбиљни ментални проблеми неће решити сами од себе, нити уз помоћ пријатеља и чланова породице – колико год да нас блиске особе воле и мисле нам добро. Када су у питању озбиљне психијатријске болести, препорука гласи – помоћ лекара треба потражити што раније, како се не би изгубило драгоцено време за дијагностику и терапију.

Иако је званично отворена предавањем др Лазара Станојевића 1923. године, Клиника за психијатрију добила је своју зграду тек неколико година касније, а у овој медицинској установи радила су велика имена наше психијатрије – почев од Владимира Вујића, по коме је назван и диспанзер на Авали, преко Уроша Јекића, који је био министар здравља, па све до Србољуба Стојиљковића. Прва ангажовања психолога у здравству почела су управо на клиници за психијатрију, а први клинички психолог који је почео практични рад у овој установи била је Милица Петровић, која је студирала у Паризу и запослила се у овој клиници на позив професора Вујића. Након ње, запослен је и професор Јосип Бергер, великан клиничке психологије, родоначелник психодијагностике у Србији и један од утемељивача трансакционе анализе у нашој земљи.

Свих ових година Клиника за психијатрију била је наставна база за специјализацију за медицинску психологију Медицинског факултета, а велики број психолога запослених у здравству имао је прилике да учи и ради на овој клиници. Клиника за психијатрију је и наставна база Медицинског факултета у Београду, која се бави здравственом, образовном и научноистраживачком делатношћу. А др Милан Латас веома је поносан на чињеницу да на клиници данас ради велики број младих и амбициозних лекара захваљујући којима српска психијатрија не треба да брине за своју будућност.