Све мање становника у 95 одсто насеља

Од 4.721 насеља у Србији, готово свако десето нема деце. У чак 55 насеља нема ниједне жене, а 545 насељених места нема женско становништво у оптималном репродуктивном добу – од 20 до 34 године. Просечна старост женског становништва у 718 насеља је преко 60 година, чак 68 насеља нема ниједног становника млађег од 50 година, а у 2.894 насеља наше земље број старијих од 60 година двоструко је већи од броја млађих од 20 година.

Малу шансу за опстанак до средине 21. века има чак 3.193 насеља, која имају мање од 500 становника, што значи да невеселу демографску будућност има 68 одсто свих насељених места у Србији. Ово су неки од најзанимљивијих, а уједно и најзабрињавајућих података изведених из последњег пописа становништва, које ексклузивно за „Политику” открива др Иван Маринковић, виши научни сарадник Центра за демографска истраживања Института друштвених наука.

Наш саговорник који већ годинама проучава процесе депопулације у Србији, упозорава да најновији попис становништва показује да је у 95 одсто насеља наше земље присутна депопулација, што значи да мањи број становника у односу на 2011. годину има чак 4.429 насеља. Једина већа насеља која се нису смањила између два пописа становништва јесу Нови Пазар, Нови Сад и Београд. Нови Сад је једини град у Србији који има позитиван природни прираштај и позитиван миграциони салдо – у последњих двадесет година број становника у административном центру Војводине порастао је за 35 одсто, па сада у њему живи 67.000 људи више него 2002.

„Нови Пазар бележи пораст броја становника али искључиво захваљујући позитивном природном прираштају, јер се из овог града становништво више исељава него што се досељава, па пописни подаци говоре да је број становника већи за 29 одсто у односу на 2002. годину, док Београд има негативан природни прираштај, али бележи пораст броја становништва за свега четири одсто пре свега због прилива становништва, односно унутрашњих миграција из целе Србије. У престоници сада постоје општине у којима се бележи депопулација и општине са популационом експлозијом – тако је Стари град, примера ради, изгубио петину становника у последњих 20 година, а пад становника бележи и Савски венац, Врачар и Нови Београд. За разлику од њих, Звездара, Вождовац и Земун бележе пораст броја становника”, истиче Маринковић.

Наш саговорник додаје да је значајно смањен број деце и младих у односу на претходни попис становништва, а нарочито је забрињавајуће смањење младих и млађих средовечних (15–34 године) – њих је данас готово 370.000 мање, док је број старијих од 65 година већи за 160.000. Скоро трећина становника наше земље сада је старија од 60 година, док је свега петина млађа од 20 година.

У прилог нарушености тзв. старосне пирамиде говори и податак да је број жена старих 60 или више година чак за 73 одсто већи од женске популације старе до 20 година. Посебно забрињава податак да је број жена у фертилном периоду (15–49 година) за последње две деценије смањен за 400.000, а број жена у оптималном фертилном периоду од 20 до 34 године, смањен је за око 200.000 и тај податак најбоље објашњава зашто имамо континуирани пад броја новорођених. У Србији постоји толико мало жена у фертилном периоду да и значајно повећање нивоа рађања по жени не може да заустави депопулацију. Уколико би се постигла стопа фертилитета преко два детета по жени, било би неопходно да се одржи на том нивоу наредних 40 година како би тек тада број рођених био већи од годишњег броја умрлих. Искуство других држава показује да је такав сценарио практично немогућ, преводи Маринковић језик бројки и слова на језик разумљив просечном демографском лаику.

И просечна старост повећала се између два пописа са 42,2 на 43,8 година, па је просечна старост мушкараца 42,4 године, а жена – 45,2 године, али мора се имати на уму да жене у Србији живе чак девет до 10 година краће у односу на жене у најразвијенијим земљама Европе и да је то разлог зашто просечна старост није и виша. Иако је депопулација свеприсутна у целој Србији, она није регионално уједначена, а највеће смањење броја становника између два пописа становништва имају Севернобанатска, Борска и Зајечарска област, које данас имају петину становника мање, а најмањи пад бележе Јужнобачка, Рашка и Пчињска област, у којима данас живи пет процената становника мање. Највеће смањење броја становника у последњем међупописном периоду имају општине у југоисточном делу Србије, пре свих, Црна Трава и Гаџин Хан, у којима је становништво за трећину мање, а потом Медвеђа, Бабушница и Босилеград, где је број становника смањен за четвртину. Најмањи пад броја становника је у Чајетини, а потом у београдским и нишким општинама, а разлог је позитиван миграциони салдо – већи прилив у односу на „одлив” становништва.