Плаћање соларно

Хоће ли ове године да грми за Светог Саву?

Да ли се још плашимо лоших предсказања или резигнирано верујемо да нас све добро овог света заобилази у широком луку...

У свему лошем, па и у преступним годинама, има и нечег доброг.

Наша мала напаћена земља, пружа нам довољну дозу адреналина и овде никад, баш никад, није досадно!

Мудрости, неискусно свићу зоре, певао је Бранко Миљковић... И српске зоре свићу неискусно, јер сваког дана, упркос временским прогнозама, може да удари гром из ведрог неба!

Да ли се сећате, пре десетак година,кад је грмело за Светог Саву? Није то био добар знак...Но,преплавили су нас догађаји, свих минулих година и од толике количине више се не виде знакови поред пута.

Ни црне мачке не бројимо, ни гавране не чујемо,а у Кремнима, не тако давно, изгорела је кућа Тарабића.Живимо, без опомене, без предсказања.Живимона часну реч!Тумарамо, тражимо излазе у мраку.Ни у шта нисмо сигурни, ни за шта немамо проверени рецепт...Свако за себе, у непрегледној шуми, крчи свој пут.По осећају.По дару.По унутрашњем компасу.

У томе је сва лепота.Драж адреналина. Живот, у Србији личи на жетоне на коцкарском столу.Мала је шанса да добијеш, а да изгубиш све можеш сваког трена.

Ојачали смо. Отупели. Онемели.

Ни једно зло не може да нас изненади.Светски смо прваци у пливању у г…, рекао би легендарни Бора Чорба.

Ко је преживео рат, бомбардовање, инфлацију, несташицу хране,лекова и бензина,ко је живео данима без динара и без наде, чега да се боји још?

Ако још увек није осетио последице осиромашеног уранијума (на онкологији кажу да рак у Србији има размере епидемије), ако је још психички стабилан и попије тек неки бенсединчић понекад,или криглу хладног пива, тај је на коњу!

Светски економски земљотрес, с епицентром у Америци,чувеном Волстриту, не треба код нас да ствара панику...

Баш сам се потресла слушајући једну Њујорчанку како забринуто прича како ће смањити расходе, куповине и изласке у ресторане...Трагично, немам речи...Можда ће код куће успети да прочита неку књигу уместо једног ускраћеног шопинга.Или ће свом изненађеном детету умесити домаће колаче.

Шта рећи? Минимум за преживљавање четворочлане породице у Њујорку је годишњи приход од сто хиљада долара...

Али, шта се то нас тиче?

Са наше тачке гледишта није трагично преселити се из Њујорка у Њу Џерси, или смањити трошак за куповину божићних поклона са 2000 на 500 долара, зато што ми сваке године све теже купујемо једно једино божићно прасе...

Са наше тачке гледишта, није ни било нормално толико веровати у државу и у банке,јер је свако ко иоле нешто зна, и чита, чуо за 1929.годину.

Ми смо се добро опекли са старом штедњом, Дафином и Јездом и никоме више не верујемо, а најмање банкама.

Нама је доста усрећитеља и спасилаца.

Било би поштено да наши политичари донесузакон о забрани гаранција и обећања...Да га изгласају у скупштини, ако икада од радикала који траже своје отете мандате, дође било шта друго на ред.

Било би поштено да кажете–драги бирачи, гласајте за нас, ми вам не обећавамо ништа,нема смисла да вас и даље лажемо.

Лажна нада не даје се само онима којимаје она најпотребнија, само болеснима од неизлечивих болести искрено се саопштава да нема наде.Дивно! Нови светски поредак је заиста у медицину увео епидемију равнодушности...Кога је још брига шта неки човек преживљава у својој души?

Па како онда човек, од крви и меса, да верује било шта, било коме… кад је Марти Ахтисари добио Нобелову награду за мир?!Кад су Црногорци, заточеници Мила Ђукановића, признали Косово?

Сваки четврти човек у Европи,а сваки други у Србији, кажу истраживања, болује од депресије.Људима треба помоћи.Ни једна душевна болест није заразна, али равнодушност јесте.

Равнодушност је удаљила људе.

Од сопствених брига не видимо никога око себе...

Морамо, под хитно, нешто да предузмемо.Први пут, ми у Србији, нисмо баш у најгорој ситуацији.Што Њима, у белом свету, стиже, ми смо то већ све у најгорем облику имали.

Сад је прилика да се одржимо,да ојачамо,да се опаметимо.

Прилика је да,кад је цео свет полудео, ми постанемо нормални.

Ако одлучимо, ми увек можемо да преживимо. Макар се вратили на мануфактуру, на робну размену,макар, уместо преко рачуна, увели опет плаћање соларно – паре на сунце. Шуштање новчаница је за трговце најлепша арија.

Макар Трг Републике,Код коња, назвали,по роману Радослава Братића, „Тргсоли”, и ту, на магарцима и коњима довозили вуну, брашно, со, зачине,ракију, јабуке и дрва за огрев.

Ви мислите, то је нешто лоше? Напротив. Поезија би се опет писала.