Изражајност и речитост

Наш познати џез-трубач Душко Гојковић представио се на 40. Бемусу као солиста, вођа оркестра и аутор бројних аранжмана од којих су неки писани специјално за ову прилику. Оних који воле „mainstream” џез уживали су те вечери, а нама је остало за размишљање зашто се овим концертом Душка Гојковића и његовог ансамбла Самит октет не отвори џез фестивал који следи управо по завршетку Бемуса. Скоро пуна сала публике одазвала се у највећем броју управо ове вечери. Већ следеће, тужна и хладна, проређена публика дочекала је Будимпештански фестивалски оркестар веома срдачно и топло, но ипак без имало праве фестивалске атмосфере. Бемус губи оно чега је увек било напретек – интересовање публике.

Мађарски ансамбл има потребни баланс музичара, искусних и младих, неопходан сваком добром оркестру. Са промењеном диспозицијом корпуса инструмената коју више не виђамо тако ретко, постигао се хомогени звук гудача, који су и иначе темељ овог оркестра. Бетовенову Четврту симфонију у Бе дуру доживели смо као увертиру у Малеров циклус „Песме о земљи”. Ипак, енергично и драматизовано интерпретирани први став и брзи последњи уоквирили су ангажовано свирање музичара под руководством диригента Ивана Фишера. Исфорсирани форте и снажан тути звук ипак нису деловали грубо и наметљиво.

Сву лепоту интерпретације оркестар је показао у тумачењу Малеровог циклуса „Песме о земљи” са двоје солиста, мецосопранисткињом Кристијаном Стотијн (Холандија) и тенором Робертом Дин Смитом (САД).

Афинитет према Малеровој музици овај оркестар је испољио оснивањем Малерфеста на коме се од 2005. у Будимпешти изводи Малерова музика, а овај ансамбл је и један од главних извођача. Поред драматуршких успона, падова, контраста, дугих кулминација које се распрскавају у оркестру, двоје солиста се потпуно саживело са текстом, садржином и општом поруком дела. Певали су напамет, мимиком, ставом и глумили; Кристијане Стотијн у великом лучном легату, испевавала је елегантно дуге фразе и такорећи на сваком тону остваривала динамичке градације. Нешто више форсирао је својим снажним тенором Роберт Дин Смит, налазећи добре односе са бучним и масивним оркестарским саставом који је у комбинацији грациозности и прецизности водио диригент Иван Фишер.

Будимпештански фестивалски оркестар није беспрекорно звучно тело коме се не дешавају омашке и ретке, али упадљиве интонативне непретенциозности дувача, међутим то је ансамбл који има ентузијастички приступ музици, веома присан, а диригент Фишер инсистира на изражајности и речитости, на осмишљености и логици, не увек на филигранској избалансираности нити на лирском сентименту. Утолико овај оркестар поседује персоналитет.