Поезија тела кореографа Филипа Краца

Напустите очекивања и препустите се непознатом, поручује публици Филип Крац, некадашњи играч трупе „Атербалето”, лауреат 32. Међународног кореографског такмичења у Хановеру и кореограф године по оцени миланског часописа „Данза е Данза”, уочи доласка у нашу престоницу. На 21. Београдском фестивалу игре представиће нам се 11. марта у Позоришту на Теразијама комадом „Црвене ципелице”, инспирисаним чувеном Андерсоновом бајком, али и истоименим филмом, у извођењу Балета Тоскане из Фиренце.

Са овим делом које ћемо видети Крац истиче како је „покушао да прикаже неопходност да се схвате неки од знакова нашег времена: наша опсесија предметима, начин на који желимо да их поседујемо”. Како губимо људскост у том процесу и сами се претварамо у „предмете који ходају и говоре”. Упозорење из приче Ханса Кристијана Андерсена из 1853. године у појединим аспектима изгледа застарело, јер је преоптерећено религиозном побожношћу, али се у наративу већ појављује идеја да девојчица не само да активно прижељкује ове црвене ципелице, већ је пасивно условљена њима и мора да „игра до смрти”.

– Кристина Боцолини, моја некадашња сарадница, храбро је од мене наручила овај целовечерњи комад за Балет Тоскане – каже Крац и објашњава да су се радећи на овој представи он и Сара Стробел, драматуршкиња. питали ко заиста поседује моћ у Андерсеновој бајци – девојчица Карен или ципелице...? И додаје:

– Филм Павела/Пресбургера из 1948. углавном је послужио као инспирација за естетику комада. Сценографија и костимографија оскаровца Хајна Хекрота су креативно ремек-дело које је филм направило иконом до данас. Имао сам среће да радим са дизајнерком светла Ђулијом Маријом Пасторе и костимографкињом Грејс Лајел,  које су успеле да преиспитају и поново осмисле чудесна хроматска искуства. Музика је оригинална креација композитора Пјерфранческа Перонеа, који електронским звучним пејзажима доводи комад у стање овде-и-сада.

Филип Крац у свом кореографском изразу преплиће савремену игру са елементима балета и хип хопа. На позив директора Балета Театра миланске Скале, Мануела Легрија, недавно је представио своју кореографију „Солитуде Сометимес” на музику групе „Радиохед” за играче овог ансамбла, делећи сцену са чувеним колегама као што су Јиржи Килијан, Начо Дуато и Дејвид Довсон.

– Нисам први кореограф који је користио музику групе „Радиохед”, али сам  срећан што сам то први учинио у Скали. Био је то и изазов и благослов. Можемо помислити како је поп музика једноставно решење: она поседује допадљиве мелодије, једноставан ритам, срцепарајућу драму… Ипак, генијалност овог бенда превазилази све ове категорије и иако вас њихова музика дубоко дотиче, постоји толико много слојева звучног истраживања, неочекиваних ритмова и поетских стихова. Премијера је доживела овације у Скали, а ја сам пресрећан што сам радио са посвећеним и интелигентним играчима трупе Мануела Легрија – објашњава кореограф

Филип Крац је боравио у Београду 2010. са трупом „Атербалето” чији је главни кореограф био Мауро Бигонцети.

– Сећам се да је то било предивно искуство. Имао сам само 23 године и тек што сам добио ангажман. За мене је све било занимљиво и ново. С друге стране, сцену сам одувек обожавао, као и могућност да будем пред публиком. Сада сам у другој позицији. Са веће дистанце пратим реакције гледалаца, иако је и даље наш однос веома интиман. Не приказујем стање моје душе на позорници, већ осећања и мисли које сам развио са својим играчима. Био сам играч „Атербалета” 13 година, а сада са њима радим као кореограф. Комад „О” је као кратки дует са Иваном Мастровити створен 2018. баш за „Атербалето” и добио је бројне награде...  између осталог и награду миланског магазина „Данза е Данза” – каже Филип Крац и закључује:

– Стекао сам током каријере  богато искуство и трудим се да сачувам све људске и уметничке размене као храну и размишљање на свом путу. У том смислу, постојали су људи и њихова дела која су ме највише дотакла и условила мој поглед на ову уметност. Издвојио бих Охада Нахарина и Јиржија Килијана. Можда се ово чини као очигледан избор, али осећам да су њихова дела она у којима је света поезија тела била најопипљивија, у студију и на сцени. Ништа сувишно, ништа површно, ништа украшено, већ јасна  намера и акутна свест.