Живко са Дианине листе

„Колега, да ли сте прочитали чланак ’Србин, број 1.128’ у данашњој ’Политици’”, телефоном ме 17. фебруара ове године упита београдски адвокат Милан Вуковић.

„Видео сам наслов, текст нисам прочитао, али ми је случај познат из других медија”, одговорих му.

Први пут сам одгледао подужи прилог на ову тему 1. јуна прошле године на РТС-у у емисији „Четвртком у 9: Живко – број 1.128”, који је био посвећен човеку под именом Живко Зеленбрз, који је, као и многа српска деца, у току 1942, захваљујући Диани Будисављевић, спасен из усташких логара и као „државно сироче” поверен породици Зеленбрз из Загреба на одгој и уздржавање. Живко у том прилогу прича да је за осамдесет година имао само две информације о себи – да је Србин и број 1.128, који му је око врата још док је био дете окачила Дијана Будисављевић. Датум и место рођења, презиме, ко су му родитељи, има ли браће и сестара, није знао. Сећа се само свог плача у Заводу за глувонему децу у Загребу и речи Хрватице Марије Зеленбрз: „Би ли ти пошао са мном?” И тако је 1942. године постао Живко Зеленбрз. Огрлицу са металном плочицом на коју је угравиран број 1.128, дала му је Марија на самрти. Након поверавања на „бесплатни одгој и уздржавање”, поред презимена Зеленбрз, одређени су му и датум рођења 10. април 1940, римокатоличка вера и хрватска народност.

Прошле године у мају телефоном га је звао Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида, и рекао му да постоји могућност да се подаци о њему налазе у пронађеном списку Диане Будисављевић. Рекао му је да жели да сазна истину. Други позив, касно ноћу, примио је од Ристића и Јелене Милић, амбасадорке Србије у Хрватској, који су му саопштили да је утврђено да су његови родитељи Смиља и Љубоје Иванчевић из Воћина.

Ову причу Живко Зеленбрз је поновио и 14. фебруара у Атријуму Народне библиотеке Србије у Београду на трибини „Јавно сведочење – Диана Будисављевић”, у организацији Музеја жртава геноцида из Београда, као први идентификовани са Дианиног списка, што су објавили скоро сви медији у региону, укључујући и „Политику”.

Све то испричах колеги Вуковићу, иначе бившем председнику Окружног суда у Сл. Пожеги, и упитах га има ли нешто ново у поменутом чланку из „Политике” и добих одговор:

„Проблем је у томе што ја правог Живка Иванчевића лично познајем још из детињства, кад сам из Воћина, где сам живео, долазио у Лисичине код баке и ујака Ђуре. Живко је радио у шумарији, у којој је мој ујак био директор, где сам га и виђао. Ујак ме је и упозорио на овај чланак у ’Политици’. Од њега сам и дознао да Живко већ годинама живи у Инђији, да је из медија дознао да има ’двојника’ због чега је пре неког времена слао зета и унуке у Музеј жртава геноцида да их упозори да је он Живко Иванчевић из Лисичине, али из музеја нису реаговали. Шаљем ти Живков број мобитела па га назови и провери ове информације.”

Сутрадан позовем Живка из Инђије. Поновио ми је све оно што сам чуо од адвоката Вуковића и замолио ме да са Вуковићем, са чијом је мајком ишао у школу, навратим код њега да нам исприча своју животну причу.

Неколико дана касније, посетим и Музеј жртава геноцида. Лепо ме примише и дадоше ми на увид сву документацију на основу које су утврдили да је Живко Зеленбрз заправо Живко Иванчевић са Дианиног списка.

У Дианином списку пише: име и презиме – Живко Иванчевић, вера – прав., старост – пет, родно место – Кршћине, родитељи – Љубоје и Смиља, одакле је и кад стигао – 25. 09. 1942, Стара Градишка, Сисак, кад и коме је поверен – 13. 12. 1942. Зелембрег Мато, Гробничка 20. Све је исписано лепим рукописом, могло би се рећи и краснописом. На први поглед се примећује да су последње две рубрике (када и одакле је стигао, када и коме је поверен), иако је рукопис много сличан, писан другом бојом мастила.

У музеју су ми потврдили да је за њих овај упис „када је и коме дете поверено” био одлучујућ да га доведу у везу са Живком Зелембрзом (то што пише „Зелембрег” су приписали грешци уписничара), који се појављује у документарцу о Диани Будисављевић са причом да не зна свој изворни идентитет. Показали су ми и документ од 17. фебруара 1945. надлежног органа НДХ у којем се наводе сви они подаци које је Живко Зеленбрз износио у медијима. Показали су ми и писмо које је 5. априла 1943. Мати Зеленбрзу послала Петра Марјановић из Немачке, које почиње: „Поштовани господине, за ово дете што сте писали Смиљи Иванчевић, њезино није па ми изгледа да би могло бити моје исто име Живко стар пет година...” У Музеју ми потврдише и да је код њих долазио зет Живка из Инђије да им каже да прави Живко живи у Инђији, али да су му показали онај списак где поред имена Живко Иванчевић пише да је поверен на одгој и уздржавање Зеленбрз Мати. А то значи да је тај Живко у Инђији неки други Живко, који, за разлику од онога из Загреба, зна свој идентитет.

Наоружани са свом том документацијом и информацијама, Вуковић и ја у суботу, 24. фебруара, посетисмо Живка у Инђији. Поред њега дочекаше нас његова жена Савета, обе ћерке, зет Драгослав и унук Милош. На зиду у кухињи окачена и уоквирена повећана фотографија Живкова оца Љубоје у војној униформи и једна мала сличица мајке Смиље уденута у доњем углу истог оквира, коју, каже Живко, није могао повећати јер је с временом доста избледела. На кухињском столу „кутија успомена” из које Живко вади фотографију споменика родитељима Смиљи и Љубоји у Лисичини, којег су у међувремену порушили неки „домољуби”, ту је и његов родни лист, издат у матичном уреду у Воћину 2005. у којем пише да је Живко Иванчевић рођен 28. августа 1936. у месту Лисичине од оца Љубомира (1914) и мајке Смиље (1913), да је склопио брак 14. априла 1968. у Воћину са Саветом Радојевић, здравствена легитимација док је радио у Шумарији Воћин, са идентичним подацима као у родном листу и са ЈМБГ: 2808936301627 и војна књижица са његовом фотографијом, на којој много личи на оца, чији углови су прекривени печатом Војне поште Мостар.

У дугом разговору, боље речено монологу, Живко је испричао цели свој живот. За ову прилику издвајам: почетком Другог светског рата бежећи пред усташама, са оцем, мајком и осталом родбином, долазе у село Кривају, где су имали рођаке, и где су их усташе похватале и одвели у Ђуловац (Миоковићево) и затворили у неку школу, одакле су он и мајка са бабама Цвијетом и Драгицом доспели у Стару Градишку, а одатле су он и мајка пребачени у Сисак, где су га одвојили од мајке и са осталом децом из Славоније возом пребацили у Загреб. Пошто је оболео од тифуса и није са осталом славонском децом пребачен у Загорје, већ је сачекао децу из Босне са којима је пребачен у село Ждала преко реке Драве, где су распоређивани по кућама мештана. Као најкржљавији и најболеснији једини је он остао нераспоређен, док га на крају није узела породица Форуглаш, код којих је остао док му се мајка није вратила из заробљеништва и одвела га у њихово село Лисичине. У Ждали је ишао четири године у школу, под својим пуним именом и презименом. Од мајке је дознао да му је отац страдао у Јасеновцу а обе бабе у Старој Градишки. Њихова имена се налазе на споменику у селу Лисичине. Само је његова породица у селу Лисичине носила презиме Иванчевић, и са тим презименом није било више ни Смиља ни Љубоја. Место Кршћине не постоји у њиховом крају, па закључује да је уписничар то име уписао уместо Лисичине, које народ изговара као Лишчине. Жао му је што онај Живко из Загреба још није открио своје порекло али ни са ким не жели делити свој идентитет.

Анализирајући и оцењујући све што смо чули и видели, колега Вуковић и ја смо закључили да је прави Живко Иванчевић од оца Љубомира званог Љубоје и мајке Смиље, онај који то име и презиме, без икаквог прекида, носи целог живота. Белешка која стоји у Дианином списку поред имена и презимена Живка Иванчевића (да је поверен Мати Зеленбрегу) уписан је грешком, намерном или ненамерном, уписничара, која је, вероватно, требала бити уписана поред неког другог Живка, који је, уместо презимена детета и имена родитеља и места рођења, имао уписан само број 1.128. Такву тврдњу поткрепљује и оно писмо жене Петре из Немачке, у којем се наводи да Живко код Зеленбрза није Смиљин син.

То не умањује значај „Дианиног списка” који се налази у поседу Музеја жртава геноцида и страхоте које су проживели оба Живка, који су, за разлику од многе друге деце са тог списка, имали срећу у несрећи да их на бригу и уздржавање преузму нормални људи у ненормална времена.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa