Упо­ко­јио се епи­скоп мо­ра­вич­ки Ан­то­ни­је

Епи­скоп мо­ра­вич­ки Ан­то­ни­је, ви­кар па­три­јар­ха срп­ског и ста­ре­ши­на по­двор­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве (СПЦ) у Мо­скви, упо­ко­јио се ју­че у Мо­скви, са­оп­шти­ла је СПЦ. Саучешће је тим поводом упутио председник Србије Александар Вучић.  „Сећам га се као човека који је, упркос високом звању и одговорним задужењима, у свакој прилици показивао монашку скромност и кротост, истовремено вршећи своју дужност мудро, непоколебљиво и са посебним поносом на Србију и њено неизмерно духовно наслеђе које је са љубављу уткао у снажне везе с Руском православном црквом.

Иако врхунски ерудита, није се узносио мудростима овога света, свагда захваљујући Богу на даровима које нам свима даје, без обзира на разлике које ми, нажалост, правимо међу собом у овом свету”, навео је председник.

Вучић је додао и да су беседе епископа Антонија „биле бритке, али и благе”.

„Нико од епископа Антонија није отишао без очинског савета, јер се увек неуморно трудио да  ублажи тугу, патњу или бол свим потребитима који су код њега радо долазили. Следећи чврсто и поносно пут светога Саве, епископ Антоније је стрпљиво, ревносно и самопрегорно утирао широк и светао пут братске  православне љубави између српског и руског народа и наших цркава”, указао је председник.

Епи­скоп Ан­то­ни­је је ро­ђен 23. ју­ла 1970. на пра­зник Пре­по­доб­ног Ан­то­ни­ја Ки­је­во­пе­чер­ског у Ва­ље­ву. Као уче­ни­ка бо­го­сло­ви­је 1989. го­ди­не у ма­на­сти­ру Кр­ки у чин ма­ле схи­ме за­мо­на­шио га је епи­скоп жич­ки Сте­фан, ко­ји га је и ру­ко­по­ло­жио у чин је­ро­ђа­ко­на исте го­ди­не у ма­на­сти­ру Жи­чи, а у чин је­ро­мо­на­ха 1991. го­ди­не та­ко­ђе у ма­на­сти­ру Жи­чи. На Мо­сков­ској ду­хов­ој ака­де­ми­ји у Све­то Тро­ји­це – Сер­ги­је­вој ла­ври (Сер­ги­јев По­сад) ди­пло­ми­рао је 1995/96. Као нај­бо­љи сту­дент у ге­не­ра­ци­ји био је и сти­пен­ди­ста Мо­сков­ске ду­хов­не ака­де­ми­је.

Од­лу­ком На­уч­ног са­ве­та Мо­сков­ске ду­хов­не ака­де­ми­је 31. ма­ја 1996. је­ро­мо­на­ху Ан­то­ни­ју је до­де­ље­но на­уч­но зва­ње кан­ди­да­та бо­го­слов­ских на­у­ка Мо­сков­ског уни­вер­зи­те­та.

По по­врат­ку из Ру­си­је 1996. уна­пре­ђен је у чин син­ђе­ла и по­ста­вљен за на­ме­сни­ка и бла­гај­ни­ка ма­на­сти­ра Сту­де­ни­це, ода­кле је ка­сни­је пре­шао у Ми­тро­по­ли­ју да­бро­бо­сан­ску и при­мљен за са­бра­та ма­на­сти­ра До­бру­на. Све­ти ар­хи­је­реј­ски Си­нод СПЦ по­ста­вио је син­ђе­ла Ан­то­ни­ја 2000. за про­фе­со­ра Бо­го­сло­ви­је Све­тог Пе­тра Да­бро­бо­сан­ског у Фо­чи. Исте го­ди­не пре­да­вао је и на Му­зич­кој ака­де­ми­ји Уни­вер­зи­те­та у Ис­точ­ном Са­ра­је­ву.

Исто­вре­ме­но је оба­вљао ду­жност ста­ре­ши­не Са­бор­не цр­кве у Са­ра­је­ву, где би­ва уна­пре­ђен у чин про­то­син­ђе­ла на Бо­жић 2001. На пред­лог па­три­јар­ха срп­ског Па­вла, Све­ти ар­хи­је­реј­ски Си­нод је иза­брао 2002. про­то­син­ђе­ла Ан­то­ни­ја за ста­ре­ши­ну По­двор­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у Мо­скви. Све­ти ар­хи­је­реј­ски Са­бор Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, на свом ре­дов­ном за­се­да­њу 2006. иза­брао је ар­хи­ман­дри­та Ан­то­ни­ја за ви­кар­ног епи­ско­па па­три­јар­ха срп­ског с ти­ту­лом епи­скоп мо­ра­вич­ки.

Сте­пен зва­ња ма­ги­стра те­о­ло­ги­је сте­као је на Ру­ском пра­во­слав­ном ин­сти­ту­ту Све­тог Јо­ва­на Бо­го­сло­ва у Мо­скви. Пре­да­вао је на Ру­ском пра­во­слав­ном ин­сти­ту­ту „Све­ти Јо­ван Бо­го­слов” у Мо­скви, где је до из­бо­ра у зва­ње де­ка­на 2018. го­ди­не био и управ­ник Ка­те­дре за ли­тур­гиј­ско бо­го­сло­вље. По­ста­вљен је 2018. за де­ка­на Фи­ло­зоф­ско-бо­го­слов­ског фа­кул­те­та Мо­сков­ског пра­во­слав­ног уни­вер­зи­те­та, где се на­ла­зи до ју­ла 2022.

 Док­тор­ску ди­сер­та­ци­ју успе­шно је од­бра­нио 2019. на Пра­во­слав­ном бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Пре­шо­ву (Сло­вач­ка). Но­си­лац је ви­со­ких цр­кве­них и др­жав­них од­ли­ко­ва­ња. Аутор је ви­ше књи­га и мо­но­гра­фи­ја.