Ана Младеновић Марковић добила правосудну битку за замрзнуте ембрионе

После две и по године мучне правосудне борбе за своје ембрионе, које су она и њен супруг депоновали у једној приватној банци репродуктивног материјала, Ана Младеновић Марковић добила је правоснажну пресуду да може да преузме замрзнуте ембрионе. Подсећања ради, њен супруг депоновао је ембрионе у једној приватној болници у Београду 28. новембра 2020. године, да би 16. јануара наредне године преминуо од последица вируса корона, којим се заразио од пацијента, јер је радио као радиолог у Клиничком центру Србије.

Објашњавајући револуционарност ове пресуде, адвокат Борко Стојановић истиче да први пут у нашем правосудном систему репродуктивни материјал постхумно може да буде искоришћен, било од стране надживелог супружника, било од стране наследника.

„То значи да се први пут у српском правосуђу десила ситуација да суд пресуди да смрт једног од депонента репродуктивног материјала не спречава другог депонента – супружника у овом случају, да искористи тај материјал. Ана је сада добила право да тражи премештај свог репродуктивног материјала, односно ембриона у другу клинику, што је до сада било забрањивано, са погрешном аргументацијом да смрт једног од супружника другог спречава да располаже репродуктивним материјалом, односно да држава може да уништи тај материјал након одређеног законског рока”, закључује наш саговорник.

Иако се труди да овај мучан период у животу своје породице заборави, у разговору за наш лист Ана Младеновић Марковић каже да су се и она и њена кћерка заразиле ковидом 19 и имале озбиљну упалу плућа, али само супруг и отац ове породице није добио битку са овим вирусом. Међутим, судбина је хтела да само два месеца раније он депонује свој репродуктивни материјал у приватној клиници, јер је Ана након рођења првог детета изгубила другу трудноћу и речено јој је да природним путем вероватно неће моћи да затрудни. Након депоновања репродуктивног материјала, успешно је урађена ембриогенеза и замрзнут ембрион остављен је на чување у клиници. Међутим, када је Ана Младеновић Марковић након смрти свог супруга пожелела да преузме своје ембрионе и уради вештачку оплодњу, испречио се Закон о биомедицински потпомогнутој оплодњи. По слову закона клиника је дужна да спали ембрионе након истека уговора о чувању, а није смела да их преда само једном партнеру, без сагласности другог, што је у овом случају било немогуће. С обзиром на то да је чување ембриона било плаћено две године, а тај рок је истекао крајем прошле године, наша саговорница је ушла у судски процес како би повратила ембрионе.

– Ни после две пресуде Основног суда у Београду, које су биле на моју штету, нисам одустала. Улагала сам жалбе и коначно је Виши суд решио мој случај. После две и по године битке са правосуђем емоције су ми подељене – с једне стране сам срећна, а с друге и даље осећам тескобу што сам о својој муци и приватној борби за потомство морала да говорим јавно. Тражићу од клинике где се тренутно налазе ембриони да ми издају потврду о њиховој исправности, а затим ћу их пребацити у иностранство – каже Ана Младеновић Марковић.

Подсећања ради, тренутно се води неколико судских процеса са истим циљем, а женама које се боре за своје ембрионе ова правоснажна пресуда биће од великог значаја. Око 30 жена у Србији након смрти супруга бори се да сачувају замрзнуте ембрионе, јер Закон о биомедицински потпомогнутој оплодњи каже да је за коришћење ембриона потребна сагласност супруга, а у члану 41. истог закона стоји да се у процесу ВТО могу користити само ембриони живих давалаца. Међу њима је и Тијана Призренац, која се, како каже, „бори за своју нерођену децу откако јој је супруг преминуо од рака 2019. године”.