Срби су неизоставан део научних скупова у САД

Када упоредимо школство Србије и Сједињених Америчких Држава – наш систем пружа боље теоријско знање. Након што код нас постанете дипломирани физичар, „поткованији” сте него ваш колега преко Атлантика, каже на почетку разговора за „Политику” др Илија Зељковић, редовни професор на Колеџу Бостон.

– У Америци је фокус на широком образовању, јер сте приморани да идете на обавезне часове шпанског, теологије и разних других ствари, иако сте физичар. Међутим, на постдипломским студијама, када почнете да радите експерименте велика је разлика. У Србији не постоје услови да се ради скупа експериментална физика од неколико милиона долара, где се на пример користи течни хелијум – каже Зељковић, коме је недавно у Српској академији наука и уметности уручена награда Фондације „Проф. др Марко В. Јарић” за 2023. годину.

Ово признање, које се у јавности често назива и „српским Нобелом за физику”, претходне године добио је Марко Лончар, такође професор на Факултету техничких и примењених наука Универзитета Харвард. То сведочи о томе да Ујка Сем не цени само Србе у НБА лиги већ и оне чије су лопте атоми и молекули.

– Наших је људи у Америци пуно и доста њих се бави физиком, па на научним конференцијама увек нађем српско друштво. Када погледамо ко је све добио ову награду у прошлости, видимо да доста њих долази са универзитета Харвард, Масачусетс, Бостон… Конкретно, Марка Лончара сам упознао на Харварду, он је тада био професор, а ја студент. Ипак, радимо мало другачије ствари, те немамо пуно поклапања у професионалном смислу – истиче Зељковић. С обзиром на то да је у контакту са колегама нашег порекла у иностранству, сматра да постоји добра шанса за партнерство српских научника у дијаспори са институцијама у земљи.

Овогодишњи лауреат награде „Марко Јарић” је, према једногласној одлуци жирија, признање заслужио због изузетних доприноса проучавања јако корелисаних суперпроводних материјала на бази курпата и кристалних тополошких изолатора, као и проучавању суперпроводника са Кагоме кристалном решетком. Готово сви присутни у Свечаној сали САНУ на додели награде, сем академика и стручњака у првим редовима, ставили су прст на чело када су ово чули. Ипак, Зељковић је простим примером за наш лист појаснио на чему се базира његов рад.

– Сви знамо да је сијалица врућа када упалимо струју. Та топлота је енергија коју губимо. Око 30 одсто губитака настаје када се енергија спроводи у струју од места где се производи, па до потрошача. Када бисмо те жице заменили суперпроводницима који могу да функционишу на собној температури не бисмо губили енергију уопште и створили бисмо револуцију у енергетском систему. Главна препрека, за сада, јесте то што суперпроводници раде на далеко нижим температурама: од четири до 50 Келвина – објашњава Зељковић.

Он је након завршетка Математичке гимназије у Београду отишао у САД, где је дипломирао на студијама физике и рачунарства на Универзитету Вашингтон у Сент Луису, а после и одбранио докторску дисертацију на Харварду. Према његовим речима, „српски Нобел за физику” му је тако употпунио један круг.

– Из Србије сам отишао као младић који је желео да постане научник. Тада нисам знао куда ће ме тај пут одвести. Сада, 20 година касније, овде сам као физичар који је нешто постигао – каже Зељковић. На питање да ли повратак у неком наредном циклусу живота може постати трајан, каже да се то никад не зна. И обећава да ће убудуће чешће боравити у родној земљи.

– Моја сестра од тетке, која је професор на Харварду, недавно је купила стан овде и долази сваког месеца. Видећемо шта мене чека – закључио је Зељковић кроз осмех.