Изложба пoд отвореним небом

Бели град је највећа отворена галерија уметничких дела – од наиве до хиперреализма, али и излог мудрости, глупости, сујете, замена за спомен-плоче, простор за писање љубавних порука стидљивих и читуља ожалошћених, „билборд” за увреде и хвалоспеве, а затекну се и „пословне понуде” предузимљивих дама с мајсторским писмом најстаријег заната.

Београђани су на неке графите и мурале поносни, неке презиру, а од појединих се стиде, мада су се одавно помирили са судбином, са открићем да ће свака нова фасада или управо обновљен постамент преко ноћи бити „украшени” поруком или невештим цртежом.

Постоји у граду и улична уметност коју би требало ставити под стакло а ноћу осветлити јер је реч о делима истакнутих сликара (међу којима је био и троструки академик Влада Величковић) који су се опробали и у том жанру, док већина осталих заслужује једино – молерску четку. И по могућству што пре!

Опомене и сећања

Али, код нас писање и цртање по зидовима није од јуче! Добро, не баш као у Алтамири, већ знатно млађе. То је неком досадном радозналцу поверио покојни патријарх Иринеј, тадашњи епископ нишки, саветујући га да посети већ запустели манастир крај села Јањуша у лесковачком атару, основан 1517. године крај задужбинске цркве цара Јована Кантакузина изграђене почетком XIV века, једине у свету са приказом лика Светог Луке Ефеског, јер је била живописана – и са спољне стране?!

Први београдски графити освитали су крајем 1944, када су на неким здањима исписиване поруке „Проверено, мин њет”; после су она на Вучовој кући, на месту где се Делиградска улица улива у Славију, и она у Сремској, заштићене као историјски артефакти, да подсећају на октобар 1944. године и скидање бремена окупације у последњем светском рату, а кад је откривено да је она на Славији нова, исписана за потребе снимања неког домаћег акционог филма, препуштена је сасвим извесној судбини.

Затим су уследиле подједнако важне поруке „Сви на изборе”... и много важније „Другарице гласајте”, које је требало сачувати да би подсећале на то да су жене у Југославији добиле право гласа много пре него у већини земаља „западне демократије” које нам деценијама соле памет о људским правима.

„Уличарење” је подстакнуто и новоустановљеним Даном цвећа, који се обележавао 24. маја, уочи Дана младости, када су пионири групно привођени пред здање Народне скупштине да осликавају цвеће по тротоару.

Рат графитима

Најстрашније је када се на неку поруку обруше неистомишљеници па је дописују, преправљају или поливају друкчијом бојом, а ликове карикирају до непрепознатљивости. Пример лика Гаврила Принципа у „његовој улици” у Савамали, који је због тих дорада обнављан неколико пута, најупечатљивији је зато што буди злослутну маштарију о томе шта би нам се догађало да су у Великом рату победу однели кајзер Вилхелм Други, односно бечки двор као покретач оружаних сукоба (иначе планираних годинама унапред).

Ређе је унеређивано илегално име Јосипа Броза него срп и чекић који су важили за симбол радничке класе (ваљда због разочарања), али зашто су „дорађивани” чак и мајор Драгутин Гавриловић, Бата Живојиновић и Бора Тодоровић, требало би упитати боље познаваоце социјалне психологије. Можда би открили мотиве „уличних уметника” и евентуално прописали лек, па ако терапија успе, да Београд осване заиста бео.

Дописивање и реновирање

На зиду здања некадашњег Официрског дома, а тада већ Студентског културног центра, оног на углу Ресавске и Улице краља Милана, годинама је стајао избледели графит са тајанственом поруком – „Бравар је био бољи”.

Уочи првих вишестраначких избора, „онај ко се пита” докучио је шта графит значи па је издао налог да се речена саблазан под хитно уклони. Али, уместо да се прекречи део фасаде, извршитељи су „под узбуном” приступили реновирању и уподобљавању целог здања СКЦ-а, па од тада влада уверење да је то била једина зидна порука која је изнедрила и некакву вајду.