Бер­лин уз­др­жа­ни­ји пре­ма Изра­е­лу

Ка­да су Ју­вал Абра­хам и Ба­сел Адра иза­шли на по­ди­јум Бер­лин­ског фе­сти­ва­ла да би при­ми­ли на­гра­ду за до­ку­мен­тар­ни филм о па­ле­стин­ском от­по­ру, мо­гло је да се оче­ку­је да ће Изра­е­лац и Па­ле­сти­нац уз­бур­ка­ти ду­хо­ве у зе­мљи ко­ја по­др­шку је­вреј­ској др­жа­ви до­жи­вља­ва као на­ци­о­нал­ну оба­ве­зу.

Абра­хам је по­звао на пре­кид оку­па­ци­је па­ле­стин­ске зе­мље, а Адра је апе­ло­вао на по­сла­ни­ке Бун­де­ста­га да пре­ки­ну да ша­љу оруж­је Изра­е­лу.

Изра­ел­ски ам­ба­са­дор у Не­мач­кој од­мах је оп­ту­жио ин­сти­ту­ци­је кул­ту­ре да, под из­го­во­ром сло­бо­де из­ра­жа­ва­ња и умет­но­сти, „про­сти­ру цр­ве­ни те­пих” јед­ном ан­ти­и­зра­ел­ском ак­ти­ви­сти. Ци­нич­но је до­дао да је фе­сти­вал „још јед­ном” по­ка­зао да Не­мач­ка има про­блем.

Абра­хам је по­сле то­га до­жи­вео сал­ве кри­ти­ка не­мач­ких по­ли­ти­ча­ра и при­мио прет­ње смр­ћу. Мо­рао је да от­ка­же по­вра­так у Изра­ел и да се бра­ни од оп­ту­жби да је ан­ти­се­ми­та. Ре­ди­тељ, ко­јем су чла­но­ви по­ро­ди­це стра­да­ли то­ком Хо­ло­ка­у­ста, сма­трао је да је рас­пра­ва о ње­го­вом го­во­ру ап­сурд­на. „Не­мач­ка мо­ра да се бо­ри про­тив ан­ти­се­ми­ти­зма, али уки­да­ње ле­ги­тим­них рас­пра­ва ни­је лек­ци­ја ко­ја се учи из Хо­ло­ка­у­ста.”

Не­мач­ка де­це­ни­ја­ма жи­ви у сен­ци Хо­ло­ка­у­ста, а рат у Га­зи до­жи­вља­ва се као при­ли­ка да се от­пла­ти део не­на­пла­ти­вог ду­га пре­ма Је­вре­ји­ма. Још од вре­ме­на го­во­ра Ан­ге­ле Мер­кел 2008, ка­да је има­ла част да бу­де пр­ви шеф стра­не вла­де ко­ји се обра­ћа изра­ел­ском пар­ла­мен­ту, Кне­се­ту, Бер­лин је без­бед­ност Изра­е­ла про­гла­сио за „Sta­at­srd­son”, раз­лог по­сто­ја­ња не­мач­ке др­жа­ве.

Мно­ги су се та­да пи­та­ли шта та из­ја­ва зна­чи. Да ли је еле­мент спољ­но­по­ли­тич­ке док­три­не? Блан­ко чек Изра­е­лу као део по­ли­ти­ке исто­риј­ског ис­ку­пље­ња? Ка­ко год, фор­му­лу су ка­сни­је при­хва­ти­ли сви во­де­ћи по­ли­ти­ча­ри, па је бли­ско­и­сточ­ни кон­фликт учи­нио да Не­мач­ка, уз Бри­та­ни­ју, Фран­цу­ску, Ита­ли­ју и пред­сед­ни­цу Европ­ске ко­ми­си­је, пред­ња­чи у без­ре­зер­вној по­др­шци вла­сти­ма пре­ми­је­ра Бен­ја­ми­на Не­тан­ја­хуа.

Кан­це­лар Олаф Шолц био је ме­ђу пр­вим ли­де­ри­ма За­па­да ко­ји су од­мах по­сле Ха­ма­со­вог ма­са­кра 7. ок­то­бра по­жу­ри­ли за Тел Авив ка­ко би ис­ка­за­ли не­у­пит­ну по­др­шку и со­ли­дар­ност. По це­ну да бу­де кри­ти­ко­ва­на за кр­ше­ње пра­ва на сло­бо­ду оку­пља­ња и го­во­ра, власт је за­бра­њи­ва­ла про­па­ле­стин­ске ску­по­ве у зе­мљи у ко­јој жи­ви нај­ве­ћа па­ле­стин­ска за­јед­ни­ца у Евро­пи. Све је прав­да­но стра­хом од ра­ста ан­ти­се­ми­ти­зма.

Бун­де­стаг је 2019. до­нео ре­зо­лу­ци­ју ко­ја од ло­кал­них вла­сти зах­те­ва да ус­кра­те сва­ку фи­нан­сиј­ску по­моћ гру­па­ма или по­је­дин­ци­ма ко­ји „ак­тив­но по­др­жа­ва­ју” бој­кот Изра­е­ла ко­ји је зва­нич­но оце­њен као ан­ти­се­мит­ски. Бер­лин је пред Ме­ђу­на­род­ним су­дом прав­де у Ха­гу ста­јао у пр­вом ре­ду од­бра­не Изра­е­ла од оп­ту­жби Ју­жно­а­фрич­ке Ре­пу­бли­ке за ге­но­цид про­тив Па­ле­сти­на­ца. По­зи­вао се на исто­ри­ју ка­ко би се по­ста­вио као мо­рал­ни ауто­ри­тет кад је реч о од­бра­ни кон­вен­ци­је о ге­но­ци­ду.

Нем­ци су по­ка­зи­ва­ли мно­го раз­у­ме­ва­ња кад је Не­тан­ја­ху, по­ку­ша­ва­ју­ћи да оправ­да ци­вил­не жр­тве изра­ел­ских на­па­да, под­се­ћао на ра­зор­на са­ве­знич­ка бом­бар­до­ва­ња Дре­зде­на или бри­тан­ско бом­бар­до­ва­ње Ко­пен­ха­ге­на 1944, кад су пи­ло­ти уме­сто се­ди­шта Ге­ста­поа по­го­ди­ли деч­ју бол­ни­цу и узро­ко­ва­ли смрт 84 де­те­та. „Био је то ле­ги­тим­ни чин ра­та с тра­гич­ним по­сле­ди­ца­ма ко­је пра­те та­кве ле­ги­тим­не ак­ци­је”, из­ја­вио је Не­тан­ја­ху.

Док је ху­ма­ни­тар­на ка­та­стро­фа по по­ја­су Га­зе узи­ма­ла ма­ха, Не­мач­ка је су­спен­до­ва­ла фи­нан­сиј­ске упла­те у фонд Ор­га­ни­за­ци­је УН за по­моћ па­ле­стин­ским из­бе­гли­ца­ма. Кан­це­лар Шолц је то­ком без­бед­но­сне кон­фе­рен­ци­је у Мин­хе­ну из­бе­га­вао да од­го­во­ри на пи­та­ње да ли Изра­ел кр­ши ме­ђу­на­род­но пра­во.

Дра­ма­ти­чан раст бро­ја па­ле­стин­ских ци­вил­них жр­та­ва, ко­ји пре­ла­зи 33.000, укљу­чу­ју­ћи и нај­ве­ћи број стра­да­ле де­це у не­ком кон­флик­ту овог ве­ка, учи­нио је да кри­ти­ке изра­ел­ске ин­ва­зи­је и спре­ча­ва­ње до­ту­ра по­мо­ћи по­ста­ну све ма­сов­ни­ји.

Не­мач­ка јав­ност је до­ско­ра чвр­сто по­др­жа­ва­ла изра­ел­ске вој­не опе­ра­ци­је, али са­да 70 од­сто ис­пи­та­них сма­тра да не­ма оправ­да­ња њи­хо­вом ин­тен­зи­те­ту ко­ји узро­ку­је то­ли­ке ци­вил­не жр­тве.

Не­мач­ки зва­нич­ни­ци по­че­ли су да се пи­та­ју да ли су у по­др­шци Изра­е­лу оти­шли пре­да­ле­ко. Да ли су Не­тан­ја­хуу да­ли карт бланш и за офан­зи­ву на ју­гу по­ја­са Га­зе, где је по­след­њи спас по­тра­жи­ло 1,4 ми­ли­о­на ра­се­ље­них Па­ле­сти­на­ца?

Бер­лин, као и Ва­шинг­тон, по­ку­ша­ва да се по­зи­ци­о­ни­ра као „за­бри­ну­ти при­ја­тељ” Изра­е­ла, али схва­та да са­свим јед­но­стран при­ступ ра­ту мо­же да га ко­шта не са­мо гу­бит­ка ме­ђу­на­род­ног кре­ди­би­ли­те­та, већ и ауто­ри­те­та да кри­ти­ку­је ауто­ри­тар­не вла­сти ко­је кр­ше људ­ска пра­ва ши­ром све­та.

Изра­ел­ски пре­ми­јер гур­нуо је се­бе, па и Изра­ел, у опа­сну изо­ла­ци­ју, из ко­је је­вреј­ска др­жа­ва мо­же да се из­ву­че са­мо ње­го­вим од­ла­ском. Што се Бер­ли­на ти­че, тра­ди­ци­о­нал­на „од­го­вор­ност за је­вреј­ске жи­во­те” по­чи­ње да укљу­чу­је и од­го­вор­ност за не­мач­ке ин­те­ре­се. Ма­кар сим­бо­лич­но. Не­мач­ка ће од ма­ја на­ста­ви­ти да фи­нан­си­ра аген­ци­ју УН за по­моћ па­ле­стин­ским из­бе­гли­ца­ма.