Јунданг језеро у новом златнозеленом издању

Док сам посматрао пензионере како плешу на месечини прошле недеље, на обали језера Јунданг, чудио сам се колико се језеро променило од када сам га први пут видео. Јунданг је 1988. године толико непријатно мирисао да бих стегао влажну крпу преко носа кад год бих пролазио туда, мада сам, кад год је било могуће, избегавао да уопште прођем том рутом.

Британски конзул Ксјамена из 19. века се чудио што је „баштенско острво” имало 174 врсте птица, али су до осамдесетих година прошлог века риба и рачићи Јунданг језера угинули, па су и птице одлетеле.

Никада нисам могао да замислим да ће до 1992. године језеро Јунданг имати трку чамаца змајева, а 1994. године његов програм чишћења ће постати демонстрационо место Програма УН за развој „Регионалног програма за превенцију и управљање загађењем мора на истоку Азијског мора”.

Што је још више запањујуће, 2002. године имао сам част да представљам Ксјамен у Штутгарту, Немачка, где је Јунданг језеро освојило злато на међународном такмичењу за заједнице погодне за живот. После мог тридесетоминутног излагања, један од шест међународних судија ми је рекао: „Нисмо имали појма да Кина има овакве градове. Ксјамен је убедљиво водећи на листи”.

Ксјамен се није зауставио на томе. Две године касније, Ксјамен је био једини град који је добио почасну награду Уједињених нација за Хабитат 2004 – и од тада је овај град наставио да доказује да развој не мора да жртвује озелењавање.

Данашњи Јунданг представља Ксјаменова „зелена плућа”, културно и комерцијално срце Ксјамена, као и место многих корпоративних седишта и најскупљих станова за дипломате и пословне људе. Кинези и странци се окупљају у Јундангу како би прославили празнике, уживали у воденим догађајима као што су међународне трке чамаца, или како би обишли зелене стазе Јунданга и пијуцкали минан чај у живописним павиљонима. Ноћу, Јунданг оживљава, музичке фонтане плешу уз класичну музику, док очаравајуће језеро одражава хоризонт исклесан од светла у боји неонске Ауроре Бореалис.

Језеро Јунданг је доказ да раст и озелењавање могу бити одрживо уравнотежени, али нас такође подсећа да су најбољи циљеви и планови узалудни ако град нема вођу који може да инспирише и оснажи људе да претворе снове у стварност. Ксјамен је таквог вођу добио 15. јуна 1985. године када је пристигао млади Си Ђинпинг.

Пре тога Јунданг језеро је било познато по истоименој луци. Међутим, пројекти мелиорације седамдесетих су је изоловали од мора. Вода је стагнирала, а испусти из преко 100 фабрика, као и канализација, претворили су историјску луку у отровну јаму.

Након успостављања посебне економске зоне Ксјамен 1980. године, град се фокусирао на економски развој, али му је остало мало ресурса за управљање животном средином.

Си Ђинпинг, који је тада био на функцији извршног заменика градоначелника Ксјамена, 1988. године водио је формулацију стратегије за економски и друштвени развој Ксјамена од 1985. до 2000. године која је укључивала мере за заштиту животне средине. Сазван је посебан састанак о јачању свеобухватног третмана језера Јунданг, 30. марта 1988. године, на којем су планирани детаљни кораци:

Прво – доносити и спроводити законе. Ксјамен је забранио испуштање загађујућих материја у језера како би затворио или преселио преко 100 предузећа која загађују и како би изградио боља постројења за прераду отпадних вода.

Друго – багером одстранити загађени муљ. Јаружање је обично последње средство јер може уништити крхке екосистеме, али Јунданг је већ био мртав те је било потребно извадити отров како би језеро добило наду за нови живот.

Треће – изградити заштитне капије на насипима како би се удахнуо живот реци тако што ће примати воду у време плиме и исушивати је за време осеке. Године 1987. у језеру Јунданг је била концентрација амонијачног азота од 39,4 мг по литру – 10 пута већа од три или четири мг по литру за коју се верује да је токсична за морски живот. До 2022. године је број пао на 0,076 мг по литру.

Четири – поново засадити мангрове. Од 1999. године хиљаде људи радило је на поновном засађивању различитих врста мангрова, „зелених плућа океана”, који су некада цветали на Јундангу и који су тако неопходни за здрав морски екосистем.

Пет – улепшати животну средину. Улепшавање језера Јунданг и остатка Ксјамена више се него исплатило јер се повећао прилив људи и компанија из остатка Кине и иностранства који траже прилику да напредују док уживају у лепом окружењу „Баштеног острва”. Као што ми је рекла једна аустралијска пословна жена: „Некада сам већину свог посла обављала у Шангају и Гвангџоу, али захваљујући модерном транспорту и комуникацији, могу да будем подједнако успешна у Ксјамену док живим у тако божанственом окружењу”.

Средином деведесетих, бивши градоначелник Ксјамена и партијски секретар Хонг Јонгши ми је рекао: „Ксјамен неће бити као оне земље које жртвују своје окружење да би се брзо развијале, а затим користе своје богатство како би обновиле екосистем. Ксјамен ће се зеленети чак и док растемо”.

Градоначелник Хонг је предводио Ксјамен иницијативе као што је та да буде први град који је издавао дневне извештаје о квалитету ваздуха, те засадио хиљаде стабала манга која улепшавају град, истовремено обезбеђујући приход за даље озелењавање. Ксјамен је посветио најмање 2% свог БДП-а за животну средину, сви нови пројекти су морали да имају процену утицаја на животну средину, а само један глас против био је довољан да се то заустави. Ботаничка башта Ксјамен била је прва кинеска башта са ИСО аутентификацијом, острво Гулангју је било први кинески административни округ са ИСО овером. Ксјамен планира зелену будућност одржавајући зелене курсеве обуке и зелене летње кампове од вртића до факултета.

Ксјамен је такође инспирисао и друге градове. На Зеленом сајму 2001. који је спонзорисао Ксјамен, преко 100 градоначелника из целе Кине потписало је „Зелену декларацију”, а градови попут Фуџијанског Чангтаја су се унапредили угледавши се на Ксјамен.

Чангтај је данас познат као „кајакашка престоница Кине”, али када сам га први пут видео деведесетих, река је била црна и смрдљива као језеро Јунданг. Ипак, упркос економским изазовима релативно сиромашног округа, следили су пример Ксјамена те су зауставили високо профитабилну експлоатацију камена и затворили фабрике које загађују. Челник округа ми је рекао: „Није лако стегнути каиш када си већ тако мршав, али морамо имати дугорочни план. Компаније сада хрле у Чангтај где могу напредовати у прелепом окружењу”.

Данас туристи из Кине и иностранства путују у Ксјамен да уживају у његовој богатој култури и прелепом окружењу, а ја само треба да изађем на своја врата како бих ценио свој дом на острву. Ксјамен је много посебнији за мене него за туристе јер се сећам одлично како је било осамдесетих, тако да сам из прве руке био сведок промена. Наравно, такав дух равнотеже и хармоније са природом није ништа ново у Кини.

Откако је Лаози рекао „Човечанство прати природу” пре више од 2.000 година, Кинези су тражили хармонију, не само једни са другима већ и са окружењем које омогућава живот. И као што је Ју Велики научио пре неких 4.000 година када је скренуо моћну Жуту реку уместо да је покушао да прегради, кључ одрживог успеха је рад са природом, а не против ње.

Надам се да ће више градова у Кини и иностранству учити из историје Кине и примера Ксјамена. Такође се надам да ће свет послушати упозорење да се „право благо” никада не сме заменити за било које друго „лажно благо” које може нанети штету животној средини.

Допринео Вилијам Браун, професор у Школи менаџмента Универзитета Ксјамен