Можда је човек апсурдно створење

Када Миљенко Јерговић напише: „Пао је велики снијег, какав пада само на филму и у дјетињству”, одмах нам је јасно да ништа друго не може тако сликовито да га опише. Као што имамо живу слику и када у наставку дода: „Градом су, гњевни на природу, на метеорологе и на непријатеља с друге стране границе, марширали националисти у униформама боје пустињског пијеска. Умјесто да се под окованим потпетицама њихових усјајених јахаћих чизама зачује пријетећи звекет плочника, чула се, углас, шкрипа снијега, као да се изнад нас растварају, одавно неотварана, врата раја. А онда су сви као један стали, а с казалишног им је балкона говор држао њихов вођа.”  А када на другом месту напише:„Жена је престала плакати. Мајка четворице палих јунака. Гледали су је као да је већ изливена у бронци”, препознајемо стереотипе који се ваљају кроз векове.

Упркос томе што се у књизи „Рат”, из које су узете ове реченице, не помињу ни имена људи, ни име града где се све то дешава, а који је под опсадом, ни имена оних што га нападају, нити имена оних што га бране, све то ипак препознајемо као део света у коме живимо и као део света који је одувек постојао. Ова нова Јерговићева књига, скуп кратких прича, готово цртица о људима у ратним условима, објављена је у Хрватској у издању Фрактуре, али ће се у мају појавити и у Србији у издању куће Bookа, чему се овај аутор, као што нам је рекао у разговору за „Политику”, веома радује.

– Поред свега другог, волим то ишчекивање дизајна куће Bookа. Ликовно обликовање књиге увек представља неку суптилну књижевну критику изнесену другим средствима. Наравно, тако је када дизајнери претходно прочитају текст чије ће будуће корице дизајнирати, што је у издавачкој кући Bookа увек случај – каже Јерговић.

У књизи „Рат” захватили сте широку галерију ликова, од звонара до новинара, од урара до невесте, од просјака до председника… Стиче се утисак да сте кроз судбине ових бројних људи без имена и презимена, првенствено хтели да укажете на сав апсурд рата?

„Рат” је књига о једном имагинарном граду под опсадом. Не бих баш рекао да је у њој реч о апсурду рата. Генерално, не верујем да је рат апсурдна појава, јер не може апсурдно бити нешто што се непрестано догађа. И не може апсурдна бити активност на коју се, мање или више, своди целокупна друштвена историја човечанства. Можда је рат у суштини човекове природе. И можда је онда човек апсурдно створење. То би већ и могло бити тако. И можда „Рат” о томе помало и говори.

Пошто су стигли нови ратови, осећате ли се као уметник обавезним да указујете на то највеће зло човечанства или је једноставно остало још неиспричаних ратних прича после „Сарајевског марлбора” и „Тројице за Картал“?

Не осећам се нимало обавезним на било шта. А „Сарајевски марлборо” и „Тројица за Картал” неке су сасвим друге и друкчије књиге, које с „Ратом” стварно немају никакве везе. То су књиге о неком конкретном свету и времену, где постоје збиљски топоними и приче о људима и људским животима из којих се може наслутити неки стварни друштвени и историјски контекст. У „Рату” ништа од тога не постоји. „Рат” је мрачна бајка, и то на начин оних народних бајки, попут, рецимо, „Баш Челика”, које су нам у детињству обузимале имагинацију и залазиле нам у снове.

Мада ће свако ко прати ваше стваралаштво, при помињању опсаде града одмах помислити на Сарајево, радња књиге „Рат” дешава се  у неименованом граду. Да ли та делокализација, осим подизања приче на ниво универзалног, има за вас још неко значење?

Не бих рекао да „Рат” има везе с опсадом Сарајева, као ни с једним конкретним ратом, било од оних што смо их доживели, било од оних о којима смо учили у школи, било од оних што се око нас данас воде. Или ћу рећи да књига нема никакве везе с ратовима између војски, народа и држава, него с ратом који се у човековој души води између разума и мрака, или – како то неки религиозни људи верују – између добра и зла, између Бога и врага. О томе је у овој књизи реч. Није то подизање приче на ниво универзалног, него покушај њеног спуштања на нешто крајње субјективно.

То што рат у овој књизи има везе, како кажете, са ратом који се води у човековој души, управо даје универзални ниво овим причама. Зар нема сваки рат, а у крајњој линији и мир, свог, на пример, урара који поправља сатове не би ли заборавио на време у којем живи или свог председника што готово у песничком заносу поручује да непријатељима никада неће бити опроштен злочин – ни њима ни њиховој деци, ни деци њихове деце, ни деци деце њихове деце…?

Заправо, да! Премда је урар, ипак, једна мало комплекснија појава. Њега смо, можда, упознали, а можда и нисмо. Председника сигурно јесмо. Притом, не мислим на наше председнике, политичаре, министре, манипулаторе и чудотворце. Мислим на неке људе који су нам често много важнији, а утеривали су нас у мржњу, и то не нужно верску или националну. Може то бити нека много страшнија унутарпородична мржња…

Занимљиво је да се у књизи стално помињу „наши“ и „њихови“, мада се ни први ни други не именују и мада је неким ликовима, попут станара, свеједно да ли припада „нашим“ или „њиховим”. Да ли су „наши и њихови” судбина сваког конфликта, не само ратног?

У рату постоје злочинци и постоје жртве, постоје убице и постоје убијени, постоје нападнути и постоје они који се бране. И наравно, постоје наши и њихови, чије постојање у нама поништава сва морална мерила и обзире, јер наши су увек на страни добра, а њихови су на страни зла. Оно што је мене занимало у овој књизи, а што ме и иначе занима, јесте зло које се чини у име добра. Или злочин који жртва чини не само да би се осветила, него да би након свих својих страдања сачувала властиту људску целовитост. Тај злочин у књизи „Рат” по свему је страшнији од злочина непријатеља који само пуца по граду, руши га и убија. А тај злочин је, вероватно, страшнији и у стварности. Премда се о њему никада не говори, а врло ретко је књижевна тема. Рецимо, о масовним осветничким кампањама против немачке мањине широм Европе, које су уследиле након 1945, нису се писале приповетке ни романи, премда је ствар крајње занимљива. Када жртва креће у поход, по правилу не страдају стварни злочинци, јер жртву они ни не занимају. Жртва креће на оне који су савршено недужни, али на челу имају жиг злочинаца, имају њихов идентитет. Жртва тражи управо такве, недужне, јер је и сама била недужна када је над њом почињен злочин. И притом се обрачунава и сама са собом.

Јесте ли се овај пут свесно посветили баш краткој причи, данас занемареној поред романа који је несумњиво најпопуларнији жанр у савременој прози, или је једноставно то био једини могући концепт онога што сте хтели да кажете?

Не водим рачуна о популарности жанрова, јер напросто нисам популаран писац. Да јесам, писао бих неке скроз друкчије књиге.

Осим књижевног рада упорно остајете и новинар који прати све важније догађаје у региону. Шта бисте оценили као најзначајније културне догађаје у последње време?

Немогуће ми је то рећи. Али, рецимо да су у задње време на мене снажан утисак оставиле књиге Владана Матијевића „Пакрац” и Стеве Грабовца „Послије забаве”. Обе надилазе мерила једне издавачке сезоне и тек ће бити откриване и читане.