Србијо, не веруј Црној Гори

Текст под насловом „Не верујте Црној Гори” објавио сам у „Политици” 23. јуна 2021. године и нагласио: „Никада односи двеју нововековних српских држава, Србије и Црне Горе, нису били добри. И никада нису били лошији него данас, па се може рећи да је сада Црна Гора највећи непријатељ Србије и Српства.” Односе истог народа, у двема државама, реметила је нетрпељивост, која се испољавала на државном и народном нивоу. Крајње је време, и једино исправно решење, да наше будуће одношаје ословљавамо као србијанско-црногорске односе, јер је реч о две државе и, све више верујем, два суседна и небратска народа.

Династијска нетрпељивост дуго је оптерећивала односе српског народа у Црној Гори и Србији, да би комунисти, пре свега црногорски, у име Партије и Броза, коначно раздвојили браћу и створили црногорску нацију. Та, комунистичка нација, нема више ништа заједничког са Српством. У доба династијске нетрпељивости две братске државе бориле су се за национално ослобођење и примат у Српству. Гласањем Црне Горе у УН за резолуцију о геноциду у Сребреници – Српство је коначно угашено, делотворном руком Монтенегрина.

Зар је било тешко изаћи из сале УН као представници других држава. Српски разум не може да схвати, нити Господ да објасни, да је удаљени Азербејџан ближи Србији од суседне Црне Горе! Доскоро је било незамисливо да ће Мађарска бити већи пријатељ Србији од Црне Горе, и свих осталих околних земаља словенског порекла. Шта се то десило са српским народом и осталим југословенским народима? Узалудно смо проћердали два века, у заблуди словенства, братства и суседства, а са онима с којима смо се највише и дуго носили, постали смо добри суседи и пријатељи.

Његошево кандило више се неће никада упалити у Црној Гори, јер у њој нема српске руке спремне да га потпали. Зашто председник Скупштине Црне Горе, љубитељ Српства, не поднесе оставку после оваквог срамног чина у Њујорку? Он је најбољи пример продаје свог народа за фотељу Његошеву. Да ли он има образа да убудуће долази у Београд или ће одлазити да свој образ умива у Сарајеву и у Тирани. Кога он мисли да завара изјавом да ће резолуција о геноциду у Сребреници ојачати и ујединити Српство, које је разбијено у парампарчад небратском политиком Црне Горе и Монтенегрина.

Не може људски разум да одреди шта је горе у 20. столећу у србијанско-црногорским односима: Божићна побуна (1918), проглашење Црне Горе за једну од југословенских република, излазак Црне Горе из СРЈ (2006), признање отцепљеног Косова НАТО снагама са отварањем амбасаде Црне Горе у Приштини (2008) и гласање о геноциду у УН (2024). Више од једног века борила се Црна Гора да се одвоји од Србије и у томе је успела, уз свесрдну подршку Запада. Нека јој је са срећом, а Србија би, после свега, морала да повуче корејску границу између две државе.

Ово је пораз Србије и Српства, а не пораз Црне Горе; она је ово хтела. И треба је пустити да ужива док јој главе не дођу Албанци с југа и Хрвати са севера. Србијанци би морали, тада, с цинизмом да посматрају њену судбу, према којој је води немерљива незахвалност према Србији и Србијанцима, као и Русији и Русима. Не постоји више ниједан разлог да се има поверење у Црну Гору и њене Монтенегрине. Србија би морала убудуће да води обреновићевску политику краља Милана према Црној Гори, једино исправну – себичност је врлина у међународним односима.

У једној од анкета, спроведеној недавно у Црној Гори, по популарности, прва три места заузели су: Његош, Тито и Југославија. Српства ни за лек! Прихватимо Монтенегрине као суседе који више нису наши, тако се понашајмо и водимо такву државну политику и схватимо, коначно, да данашње јужнословенске државе и народи нису наши пријатељи. И ово гласање у УН потврђује да је стварање Југославије била највећа заблуда Краљевине Србије и свеукупног Српства!

Мој Исток припадао је Црној Гори од 1912, потом у Југославији Зетској бановини, а тек од Другог светског рата Србији. Добровољно су се Монтенегрини одрекли највећег дела Метохије без сагласности метохијских Срба. Вук Бранковић и Слободан Милошевић су за њих били и остали недостижне патриоте и борци.

Вековна је ово промена која враћа српски народ у предмилошевско и предкарађорђевско време. Србијо, срећан ти нов почетак!

Историчар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa