Тајна кукурузног вампиризма

„У историји открића ниацина, витамина Бе групе, Кристифору Колумбу припада значајно и донекле дискутабилно место”, наводи Душан Обрадовић у књизи „Витамини у исхрани и здрављу” (Дата Статус 2024).

Колумбо је 1493. донео зрна махиса, тј. кукуруза из Средње Америке у Шпанију. С култивисањем нове зрнене скробне биљке, због климатске неприлагођености, прво се отпочело у топлијим деловима Европе, где кукуруз постаје омиљена, енергетски богата храна сиромашних сељака.

„Нову намирницу обележиле су и нове речи: полента у Италији; у Србији, Хрватској, БиХ и Црној Гори палента, пулента, жганци, качамак, цицвара, проја”, наводи Обрадовић.

Услед недостатка или слабе доступности микрохранљивих материја, особе на једноличној исхрани кукурузом биле су угрожене пелагром, болешћу дефицита ниацина.

„У пелагри се јављају промене на слузници желудачно-цревног тракта, кожи и нервном систему, што је све заједно довело до обележености и изолованости пелагричара. Већ је 1735. шпански лекар Гаспар Казал први посумњао да су два главна узрока промена на откривеним деловима шака, стопала, грудима, лицу и учесталих пролива код пелагрозних астуријских сељака монотона исхрана кукурузом и клима у том делу Шпаније. Име болести пелагра (итал. pel – кожа, agra – груба) дао је италијански лекар Франческо Фраполи.”

Обрадовић износи и занимљиве податке о повезаности пелагре и причи о вампирима:

„Накнадна тумачења указују да је феномен влашког (ноћног) вампиризма у вези са осетљивошћу пелагричара на сунчеву светлост. Влад Цепеш, односно гроф Дракула, није се појављивао током дана, јер се бојао сунчеве светлости и кожних промена на откривеним деловима врата. У роману ’Дракула’ енглеског писца Брема Стокера објављеног 1897. гроф Дракула свом госту Џонатану Харкеру истиче своју склоност ка боравку у засенченим и сеновитим просторима. Будући да Стокеру није била позната тадашња раширеност пелагре у Трансилванији, то помињање Дракулиног избегавања сунчеве светлости се у роману приписује случајном поклапању догађаја. С друге стране, роман је допринео формирању предрасуда о Балкану као обитавалишту вампира. Већ је почетком 19. века било јасно да пелагра није заразна ни наследна болест, већ узрок ове до тада непознате смртоносне болести може бити једнолична исхрана са преовлађујућим уделом кукуруза.”

Обрадовић подсећа и да се доступност везаног облика ниацина у кукурузним зрнима може значајно побољшати поступком алкалне хидролизе. У Централној Америци према древној техници кувања кукуруза, познатој под називом ниxтамал, зрна кукуруза прво се држе потопљена у кречној води (раствор калцијум-оксида), а затим се користе за припрему тортиља и других традиционалних јестивих кукурузних производа.

Нажалост, због потцењивачког става према домородачком поступку припреме зрна кукуруза потамнела је слава Колумба, јер је својом заборавношћу створио идеалне услове за појаву пелагре као масовне болести дефицита једног од Бе-витамина (ниацина) у исхрани јужноевропских сиромашних сељака, док је пелагра, због нистамализације зрна кукуруза, у највећој мери остала непозната у Централној и Јужној Америци.