Додиково раздруживање – када и како

Сећате ли се прича о повратку избеглица на своја огњишта, о извињењу и помирењу, о катарзи. Цивилни сектор је био процветао од западних донација невладиним организацијама по Србији и БиХ. Међутим, ништа не бива од свега тога.

Повратак избеглица је на све три стране био минималан, а пошто је пописом 2013. утврђено да је узајамно етничко чишћење било веће у ФБиХ него у РС, кампања је нагло утихла. А што се тиче извињења, српских никада довољно, док бошњачких није ни било, јер они су били „жртве агресије и геноцида”, једини, иако је рат био грађански – свако против свих. Уместо катарзе и помирења набујали су стари и нови антагонизми. Као што је рат био наставак политике оружаним средствима, са миром се рат вратио политичким средствима. Опасност да се тај паклени круг сукоба, са оружјем и без њега, настави, нису спречили ни в. п., ни посредници, ни изасланици, ни...

Мир и стабилност су обезбедиле унутрашње границе између територијално-етничких ентитета и кантона, са консензусом и ветом у заједничким органима. „Уставни принципи и подела територија” су два поглавља која су постојала у свим мировним споразумима, па и у дејтонском. Дејтонски споразум, који је требало да буде уставна основа, срушили су његови креатори који су претходно кумовали грађанском рату. Круг се затворио од Цимермана до Марфија, два америчка амбасадора. Први је минирао Лисабонски споразум (Алија–Радован–Мате), а други споразум ономад у Лакташима (Додик–Човић–Никшић). Цимерман је кумовао грађанском рату, а Марфи управо ради да постане кум „другог полувремена”. Као и круг од в. п. Вестендорпа, који је добио „бонска овлашћења”, до Шмита, који самим тим што није в. п. заправо нема никаква овлашћења, а да користи и већа. Комунисти би рекли „отуђени центар моћи”, са бежичним управљачем на другој страни океана. Карлос је био успешнији, јер је увео јединствене ауто-таблице, које су биле свима корисне, јединствену заставу, која бојама асоцира на ЕУ и на БиХ ни по чему, па никоме није сметала, и сл. Полако је померао БиХ у пројектованом, макар и кривом правцу. Кристијан је, међутим, што због глобалних околности, што због мањка личне способности и легитимности, додао гас до даске и утерао ионако расклимана босанска кола у ћорсокак.

Милорад Додик, који се у том споља организованом џумбусу уз домаћу асистенцију, осведочено низом узастопних демократских мандата, боље сналази него ико, преузео је иницијативу. Неће више да се брани, правда, објашњава, тражи отето, него креће у офанзиву раздруживања. Формирао је комисију, па ће то на владу, па на скупштину, па послати... И?

Споразумно раздруживање? Мада изгледа нереално да ће Бошњаци прихватити мирно раздруживање, не мора да буде баш тако. Американци су им поручили: „Подржаћемо једино јединствену, грађанску, мултиетничку БиХ.” Они знају да је то немогућа мисија, али као вергл понављају ту фразу, а у пракси је саботирају где год имају већинску власт. Ипак искрени став ту и тамо им се отме: „Босне нема ако је неће Срби и Хрвати, закључак изведите сами” (А. Изетбеговић); „Ми Муслимани узећемо онолико Босне колико можемо просперитетно контролисати” (А. Изетбеговић); „У својој вери на својој земљи” (изборни слоган СДА); „Потпиши Алија, нек је наша па макар ко авлија” (сарајевски графити).

Једнострано раздруживање? Ако Бошњаци одбију, што ће и учинити, Додиков следећи корак ће неизбежно бити „једнострано мирно раздруживање”. Они ће да дигну дреку: „Не дамо Босне!”, тројка на власти код Марфија, „фина урбана раја” на сарајевским улицама. А на сијелима на сећијама друга генерација Алијине верско-политичке елите ће да сеири. Е вала да се напокон, шућур Алаху, решимо каура. Јавно ће оптуживати свет што је одустао од јединствене Босне, а интимно славити што ће заслугом геноцидних агресора, влаха и латина, добити своју филџан државицу. Ни криви ни дужни моћи ће да допишу 13. геноцид над муслиманима. Де Гобино је то назвао „оријентални кетман”.

Спонтано раздруживање? Раздруживање напредује јер све три стране на томе свесно или несвесно раде, спорови се умножавају, односи заоштравају и остаје само питање када ће квантитет прећи у квалитет. Бошњаци несвесно, јер верују да ће кукњавом да Српска и Додик руше БиХ испровоцирати САД да силом окончају незавршене послове у Босни, а практично својом унитаристичком политиком доприносе отуђењу Срба и Хрвата од БиХ. Свака провокација, инцидент, конфликт, а бива их свакодневно напретек, иде у прилог тези да је БиХ немогућа држава. Срби отворено и Хрвати све мање у потаји, потврдно климају главом.

Фактичко раздруживање? БиХ се де факто већ распала само што нема нико надлежан то да каже. Како је рахметли Абдулах Сидран духовито приметио: „Странци нама Бошњацима веле како неће дозволити да се догоди оно што се већ догодило.” САД и ЕУ заиста неће да „муслимани остану сами”: зелена трансферзала, мостобран исламског тероризма, муслиманска држава у хришћанској Европи итд. Али њихова моћ да контролишу геополитичке процесе је у опадању, па им се процеси дисолуције на периферији отимају и измичу.

Како то у пракси изгледа показује спољна политика БиХ, по изворном Дејтону једна од свега три заједничке функције, на нивоу БиХ. Министарство за иностране послове, по Уставу функционише у оквиру Савета министара БиХ, као помоћни орган Председништва БиХ. Нико то начелно не оспорава, али три националне стране имају различите, па и опречне ставове према свим значајнијим спољнополитичким питањима попут санкција Русији, чланства у НАТО, статуса Кристијана Шмита итд. Цвијановић, Бећировић, Комшић узајамним ветима блокирају сваки став. Најприје нису ни око чега могли да постигну консензус, па БиХ ни о једном спољнополитичком питању није заузимала став, односно није имала спољну политику. Потом су почели да раде свако по своме и узајамно се демантују позивајући се да то није усаглашено у колективном шефу државе, а странци да прихватају парс про тото оно што им највише одговара да буде став читаве БиХ. Формулу таквог деловања патентирала је Бисера Турковић још као амбасадорка у Мађарској, одакле је поверљиве информације слала свом страначком шефу СДА Б. Изетбеговићу, а крила их од тадашњег српског члана Председништва БиХ Младена Иванића. Иницијативу да је Председништво опозове блокирао је Шефик Џаферовић. А касније, као министарка иностраних послова, хвалила се блиском везом са екстремним исламистом Ел Кардавијем и јавно плакала што је за ратне злочине оптужен генерал Халил Брзина, покровитељ муџахедина у средњој Босни, а после рата шејх дервишке текије у сарајевској махали. Златко Лагумџија је ономад у ГС УН наставио стопама Бисере Турковић, потајно и иза леђа Председништва БиХ, па је Цвијановићева морала да га демантује. Тај модел деловања зван „бисери и злато” заузврат следе и српске и хрватске дипломате од амбасадора наниже. Формално представљају БиХ, а именовани су ентитетском, односно националном кључу и раде по инструкцијама свога члана Председништва. Елем, БиХ је током три деценије постојања еволуирала од ниједне до три спољне политике и представља раритет државе која нема спољну политику. Кажу да је спољна политика једне земље само одраз њене унутрашње политике, а пошто важи и обрнуто, БиХ живи у идеалном складу та два истоветна трагикомична лица, која су антиципирали клинци из „Топ листе надреалиста”.

А тек каква лакрдија када Марфи ономад вели: „Нема завере да Српска буде укинута.” И још већа када Шмит: „Ја сам гарант постојања РС.” Куку за Српску када то слаже Американац који координише заверу на терену и Немац који се лажно легитимише као в. п. УН. Да ли значи да су Додиково раздруживање озбиљно схватили и смирују га да „нема завере против Српске” и да јој је „опстанак загарантован”. Познато је њему њихово лицемерје, али да ли да прихвати игру лаже и паралаже и купује време, или је препознао оно Лењиново „јуче је било рано, сутра ће бити касно, дакле данас”. Да парафразирам др Нелета Карајлића: „Миле зна да игра за рају, али зна и тактику да не би завршио у нижеразредном Вратнику.”

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa