За сваког матуранта по два индекса

Нема шансе да високошколске установе попуне предвиђене уписне квоте на републичком нивоу. Превише је планираних места. Кандидата – премало. Где су деца? Значајан демографски пад узима данак и то је један од кључних, али није једнини разлог за непремостив јаз између броја расположивих индекса и младих на прагу високог образовања. У последњих нешто више од деценије број матураната гимназија и средњих стручних школа, дакле само потенцијалних бруцоша, са више од 58.000 срозао се на око 48.000, по евиденцији Републичког завода за статистику. А за упис у прву годину основних студија у истом периоду, број места на државним и приватним факултетима, високим школама и академијама порастао је са 66.853 на енормних 113.852, сведоче „Кључни подаци о образовању у Србији” САНУ. Према томе, понаособ сваког овогодишњег матуранта, било које четворогодишње средње школе у држави, и пре него што је одлучио да закорачи ка високом образовању, чекала су и више од два индекса.

– Ту су два проблема. Први је укупан број, зашто нема довољно младих за упис, а други зашто на неким факултетима и студијским групама нема кандидата. Дуги низ година имамо смањење броја новорођене деце и ученика који завршавају четворогодишње средње школе. Значи први узрок је демографски пад. Затим имамо превише студијских програма и акредитованих места за упис у прву годину. Њихов број се константно повећава и до тога не долази због потреба становништва Србије, него због неких стварних или фиктивних потреба високошколских установа. Више од 113.000 места за упис у прву годину је абнормално, то је хиперинфлација. А имамо превише студијских програма управо због мањка кандидата. Високошколске установе покушавају да учине понуду разноврснијом да би некако привукле кандидате. Ту постоји и још озбиљнији проблем, како је могуће акредитовање толиког броја програма и места када имамо доста ограничен број наставника у високом образовању, укупно око 12.000 – појаснио је за „Политику” проф. др Иван Ивић, експерт за образовање, професор Филозофског факултета у пензији.

Универзитет у Београду, најстарији, највећи, па и најважнији, према званичним годишњим извештајима, упорно бележи све мање бруцоша и све више слободних места након сва три уписна рока. Број непопуњених места се више него удвостручио од уписа 2017. до 2023. године, са 1.478 на 3.034. У истом периоду, број планираних студената на 31 факултету УБ повећан је за 0,83 одсто (126 места), а број пријављених је смањен за незанемарљивих 16,35 одсто, или 3.542 кандидата. Међутим, то није једини узрок константном повећању броја слободних места након уписа на државним факултетима у главном граду. Престоница је и седиште највећег броја приватних високошколских установа. Оне из године у годину примају све више бруцоша. Број бруцоша на приватним факултетима од 2012. до прошле године, са нешто мање од 4.000 нарастао је на скоро 6.500.

Живети и студирати у Београду више кошта него у мањим универзитетским центрима, а бруцоши теже добијају домски смештај, што нису безначајни фактори.

Многи матуранти и не конкуришу у главном граду ако жељене студије могу да упишу ближе кући у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу... На осипање броја бруцоша утиче и то што неки свршени средњошколци одлазе на студије у иностранство, а неки се и запошљавају после средње школе.

Посебан је проблем то што се појединих факултета или студијских програма који остају без студената млади дословно клоне. Ту судбину не деле само високошколски смерови за образовање будућих наставника.

У јеку расправе која последњих година не јењава о томе да ли је у долини Јадра могућа безбедна и одржива експлоатација литијума, малтене нема интересовања младих за студије геотехнике, рударског инжењерства, хидрогеологије, инжењерства заштите животне средине, геофизике, истраживања лежишта минералних сировина, геологије... Подмладак стручњака за ове области је неопходан. Они стасавају на Рударско-геолошком факултету. У тек окончаном року ту је уписано само 65 бруцоша, што је петина квоте.

– Искрено мислим да негативна кампања која се води у јавности последњих пар година против геолошких истраживања и рударства уопште доприноси да се свршени средњошколци не опредељују за студијске програме код нас на факултету. Наши свршени студенти се запошљавају за мање од три месеца и то са сасвим пристојним платама као почетници. Због тога ми као факултет имамо проблем да задржимо најбоље студенте, јер сви одлазе у привреду. На пример, на геотехници која је блиско повезана са грађевинарством већина најбољих студената на мастер студијама већ ради и нама је тешко да их приволимо да остану на факултету као асистенти. У наредних седам година чак 48 професора одлази у пензију и ми ћемо се као земља суочити са озбиљним недостатком кадра – објаснила је за „Политику” проф. др Биљана Аболмасов, декан Рударско-геолошког факултета.

Такође, навелико се говори о нуклеарној енергији као убедљиво најефикаснијој и најчистијој од свих постојећих комерцијалних извора. Реномирани експерти указују да је потребно да се наша држава поново развије у том правцу. Недавно је потписан и меморандум с циљем успостављања програма за мирнодопску примену нуклеарне енергије у Србији. Тим путем не можемо без физичара, а на Физичком факултету није попуњена ни трећина невелике квоте (155). Из истог разлога забрињава што ни петина од стотину предвиђених бруцоша није уписана на Факултету за физичку хемију. Оба ова факултета су међу потписницима поменутог меморандума.

– Ми, група декана, већ дуже време покушавамо да продрмамо оне који би о томе морали да размисле, а то су министарства надлежна за просвету и науку, на крају и цела власт. Знамо да је образовање суштина развоја једне државе. Сведоци смо да је код нас образовање, пре свега основно и средње, дошло на врло лош ниво. Статус образовања практично је доведен на нулу. Не можете да добијете високообразовану радну снагу, не можете да формирате науку или струку ако немате квалитетно образовање, а да бисте га имали морате да водите рачуна о томе и мора да постоји ваљана политика државе. Тога код нас нема, осим у изјавама – истиче за „Политику” проф. др Иван Белча, декан Физичког факултета.

На конто актуелне приче о развијању нуклеарног програма, он каже да је у данашње време с новом технологијом то прилично стерилан затворени извор енергије који само може да допринесе благостању и енергетској сигурности државе.

– Али за тако нешто морате да имате школоване физичаре, баш физичаре, који познају процес. Физичаре немате. Да бисте их добили, потребан је прво стручан физичар наставник у основној школи па надаље, а ми ни то немамо – указује Белча.

Подсећа да је у Платформи за побољшање положаја наставничких факултета, коју потписује и он међу осам декана и коју је Сенат УБ усвојио, а надлежнима је послата још пролећа 2023. године, захтевано да први корак буде – попис. Тражили су декани да се бројкама прецизира који кадрови где фале, да се крене од егзактних података па да се направи план школовања кадрова који недостају. Одговор надлежних, каже Белча, још није стигао.

– Нема стратегије, не бави се држава тиме. А не могу приучени наставници да предају физику, да деца погрешно схвате. Морају стручни да држе наставу да би кад дођу на факултете та деца прегазила оно што дотад нису, да бисмо међу њима могли да издвојимо и будуће нуклеарце. Нама се на општу физику, смер за будуће наставнике, ове године пријавило петоро. Троје се уписало. Можда ће нешто више да их буде у наредном року, али све је то јад и беда, страшно мало. И за то није само држава крива, и ми смо криви на факултетима. Нисмо довољно водили рачуна а нисмо ни били довољно бучни – каже декан Физичког факултета.

Корени проблема су, оцењује, дубоки, а највећи проблем образовања је систем вредности који немамо.

– Шта очекујемо да ћемо да добијемо у окружењу које смо створили? Мора цело друштво да се реконструише. Држава има моћ да ако хоће то и уради, да погаси све што није добро и да промовише оно што је добро и корисно, пре свега образовање и фундаменталне науке из којих проистичу и наставници, лекари, инжењери... Морамо да улажемо много више средстава и енергије у децу и младе, у супротном неће бити државе, нећемо имати људе ни за њиву ни за лабораторију – поентира Белча.

Наставнички факултети већ деценију кукају за студентима. У пракси највише недостају наставници математике, физике, информатике, али се примећује и оскудица кадра за друге предмете, као што су хемија, биологија, географија, српски и страни језици. Млади једноставно не желе у високо школство трагом својих професора.

– И они који су тим путем прошли и раде у школама, на пример, наставници српског, по истраживању Друштва за српски језик и књижевност, првом приликом одлазе из просвете чим нађу посао с приближном платом, чак не мора да буде већа. То је због незадовољства стањем у образовању које је занемарено, у коме влада општа апатија. У школама је депресивна атмосфера која ствара и услове за насиље. А ми имамо мало правих наставничких факултета. На пример имамо прави и то добар програм за наставнике хемије на Хемијском факултету, али ту се ове године уписао само један студент. И поред интервенције декана наставничких факултета ништа се није променило, нема прилива будућих наставника, а стручан кадар бежи из школа. Ту долазимо до кључног проблема: образовање је маргинализовано, не придаје му се никакав значај, а то се види и у подели ресора сваке нове владе. Нико се не граби за Министарство просвете, оно се радо препушта слабијем коалиционом партнеру – наглашава Ивић.