Отпорна или ломљива Европа

Док нова-стара председница Европска комисије Урсула фон дер Лајен отпочиње компликовано склапање слагалице под називом „састав Европске комисије” (подела ресора на 28 чланова, имајући у виду жеље држава чланица, политичку „тежину” појединаца, односе мушкарци-жене и др) – у Европском парламенту (ЕП) је након јунских избора настављено надметање политичких струја. Оне се поједностављено могу поделити на заступнике статуса кво (проевропљани) и разне десне струје (евроскептици) заговорника првенства националних интереса у односу на изградњу наднационалне ЕУ.

Избор Фон дер Лајенове у јулу, с релативно комотном већином (401 глас од укупно 720), у ЕП је потврдио чињеницу да се проевропски „центар” (ЕПП, социјалисти и др) већински одржао након јунских избора – иако уз паралелно јачање крајње деснице. То јачање се у последње време показало и чином једног од вођа десне опције – мађарског премијера Орбана. Пошто је искључен из групације Европске народне партије (ЕПП), Орбан је успео да направи нову парламентарну групацију с Францускињом Ле Пен (Национално окупљање) и с још 10 других десних странака (чешки владајући Ано, италијанска Лига М. Салвинија, холандска и аустријска Партије слободе итд). Овим је створена трећа по бројности групација у ЕП под називом „Патриоте за Европу”. „Патриоте” су бројније, не само од либерала и зелених, него и од конкуренције с деснице у оквиру „Европских конзервативаца и реформиста” (Браћа Италије Ђ. Мелони, Право и правда Качињског и др). Овај успех је, међутим, имао и свој противефекат. Странке центра створиле су неку врсту изборног „санитарног коридора” према Орбановим Патриотама (као и групи „Суверениста”, у којој је немачки АфД), чији су кандидати за водећа места у ЕП (за потпредседнике и председавајуће одбора у ЕП) константно надгласани и нису добили ниједно место.

Поред тога, уз критике због своје „мировне мисије” у Русији и Кини, Орбан је добио и додатни симболични „шамар” од већине у ЕП. На првом заседању парламента (у јулу 2024) није организован традиционални говор председавајућег ЕУ – тј. мађарског премијера, с објашњењем да је програм ЕП преоптерећен.

У говору мађарским студентима (јул 2024) Орбан је резултате избора и стање у ЕП прогласио „наставком окупације Брисела од стране либералне олигархије” – глобалне и бриселоцентричне. Оценио је да је „европски процес одлучивања сломљен”. ЕУ је, уместо да се залаже за мир (у Украјини), предала своје интересе у руке администрације САД. Истакао је да је унија дубоко подељена између њеног западног дела, где се верује да је идеја националне државе превазиђена (у центру су индивидуални егоизам, глобални интереси и идеје „соросоваца”) и њеног централноисточног дела, који се и даље узда у класичну националну државу и традиционалне вредности (хришћанство, породица, нација). У суочавању с „глобалним системским променама” у свету, он подржава Макронову идеју о „европском суверенитету”, али то допуњава идејом о промоцији мађарске „велике стратегије” умрежавања у светски поредак (која би, узгред, обухватила сав мађарски „етнички простор”, а не само мађарску државу). Заложио се за јачање економских и одбрамбених амбиција у ЕУ, али се супротставио даљем политичком уједињењу уније.

Орбанов приступ не делује исувише кохерентно. Он напада доминацију САД, али подржава Трампа; супротставља исток ЕУ њеном западу, а истовремено критикује Пољску; залаже се за мир у Украјини, а подржава Макрона и његову одбрамбену иницијативу итд. Занимљив је и његов коментар о политичком распаду Вишеградске групе, што објашњава амбицијама владе у Варшави, која жели да ослабљену политичку „кичму” ЕУ (осовина Берлин–Париз) замени стратешком линијом Лондон–Варшава–Балтик–Скандинавија.

Орбанови коментари о стању у ЕУ су важни ако имамо у виду продужене политичке кризе у две кључне државе ЕУ – Немачкој и Француској – у којима је, с једне стране, очигледан успон крајње деснице уз слабљење владајућих странака и недостатак политичког лидерства, што је општији европски проблем.

Пол Кенеди је у делу „Успон и пад великих сила” указао на феномен дугорочног „пренапрезања” привреде под притиском војних издатака као главни разлог пораза у међународном надметању на дуги рок (како се то, на пример, десило са СССР-ом). Ушли смо током последњих година у фазу драстичног повећања трошкова за наоружање у скоро свим деловима света, па се поставља питање како ће поједине привреде подносити ово дугорочно оптерећење.

Стање у ЕУ и Европи у целини, зависиће, осим од тока рата у Украјини, у крајњем виду од економске ситуације. Основни економски проблем уније, дугорочно посматрано, јесте економско слабљење у односу на главне силе – САД и Кину. Док је кинески раст у периоду 2014–2023. износио просечно око 6,6 одсто, раст БДП-а у САД у истом периоду био је 2,3 одсто, а у Европској унији тек 1,5 одсто. Ни просек раста БДП-а у наредних десетак година се неће много мењати. Процене пораста БДП-а до 2035. годишње за САД су око два одсто, за Кину 4,5–5 одсто и ЕУ до 1,5 одсто. Европска (а посебно немачка) привреда има тешкоће с енергетском транзицијом (цене енергената због рата у Украјини и одрицања од нуклеарки у СРН), старењем становништва, заостајањем у трци у информационим технологијама и иновацијама у односу на САД и Кину, као и обезбеђивањем стратешких сировина за нове технологије и поремећајем ланаца индустријске производње након пораста геополитичких напетости.

Иако је још рано да се говори о перспективама другог мандата Фон дер Лајенове, основне линије средњорочног развоја ЕУ већ је најавио Европски савет у „стратешкој агенди” за ЕУ до 2029. године. Као главни приоритети наведени су јачање одбране и безбедности, припреме за проширење уније, јачање економске конкурентности, реализовање двоструке транзиције (климатске и дигиталне) и напредак у областима науке и иновација.

Питање проширења остаје незавршени посао ЕУ који је постао знатно сложенији и геополитички битнији с почетком преговора с Украјином и Молдавијом. Тема проширења посталa је у првом реду одбрамбено и безбедносно питање, а тек након тога економско-политичка или реформска тема. Стратешка агенда Европског савета на тему проширења за сада не садржи иновације: помиње се, поред осталог, напредак у приступању заснован на заслугама (сваке земље одвојено), могућ постепени – фазни приступ у интеграцији, као и потреба унутрашњих реформи у ЕУ.

Први конкретан корак у даљем раду на овом питању у ЕУ односиће се на избор комесара за проширење. Можемо с доста сигурности предвидети да Орбанов кандидат (досадашњи комесар Вархељи) нема озбиљне шансе. Иако је процена о томе ко од кандидата за комесара може добити који ресор подсећа на игру рулета, највише интересовања за проширење показале су земље централне и источне Европе, попут Пољске и Летоније. Кључни показатељ у наредним годинама о спремности за проширење ЕУ биће став држава чланица кад је реч о реформама интерних политика које су повезане с овим процесом (начин одлучивања, регионална политика, структурни фондови и др) као и договори у погледу новог вишегодишњег финансијског плана уније за период 2028–2034.

Фон дер Лајенова и Орбан се слажу, бар начелно, макар да ЕУ треба да се прошири. Док источна и јужна граница Европе горе у пожару ратова, врата ЕУ се полако, иако још недовољно брзо, отварају.

Председник Форума за међународне односе Европског покрета у Србији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа