Лијевче и Поткозарје чувају успомену на Лепу Перовић

Специјално за „Политику”
Нова Топола ‒ Крајем августа навршило се 113 година од рођења Лепосаве Лепе Перовић, народног хероја и истакнуте чланице покрета отпора у Другом светском рату, а 2. септембра 24 године од њене смрти. Лепа је потомак сердара и члана Сената Црне Горе Андрије Перовића и Марије Петровић, сестре Петра Другог Петровића Његоша. Због немилости у коју су пали, након Његошеве смрти 1851. године, а доласком на власт књаза Данила 1852. године, Перовићи су били принуђени да беже у друге државе. Уточиште у Аустроугарској монархији, близу Бањалуке, пронашао је и Лепин отац а Андријин унук Ђорђе Перовић. Оженио се Зорком Спремо из Херцеговине, а намештење добио у државној администрацији. Био је шумар у Међувођу, у Кнешпољу. После неколико година премештен је у Машиће близу Нове Тополе, где је 1911. године рођена Лепа. Имала је пет сестра Љубицу, Даницу, Душанку, Јелу и Браниславу те три брата Стевана, Вељка и Душана.

Основну школу завршила је у Машићима, а Учитељску у Бањалуци 1931. године. Прво радно место добила је у селу Међувође, али се ту кратко задржала. Животни путеви и њена неупитна жеља за револуционарно деловање, одвели су је у Београд, где се придружила револуционарном покрету. Маја 1933. године ухапшена је и изведена пред Суд за заштиту државе, али је услед недостатка доказа, ослобођена. Тада је упознала свог будућег супруга Кочу Поповића.

Године 1937. оптужена је за комунистичку делатност пред Окружним судом у Бањалуци. Поново је, због мањка доказа, ослобођена. Ипак, у Крајини није више била безбедна. У Београду се запослила у текстилној фабрици „Елка”, на Дорћолу. Наставила је политичко деловање. На почетку Другог светског рата кренула је у оружану борбу за слободу. Бројне су акције, нарочито у Босанској Крајини, у којима се Лепа истакла. Њен допринос стварању нове државе и поразу непријатеља, био је значајан. После ослобођења Југославије, 1945. године била је члан Извршног комитета КПЈ и народни посланик у првом сазиву Народне скупштине Босне и Херцеговине.

Године 1946. удала се за народног хероја, високог југословенског функционера и публицисту Константина Кочу Поповића. Активно се бавила културном политиком, била је директор Галерије фресака у Београду.

Заједно са Кочом поседовала је богату колекцију уметничких дела. Шездесет слика и скулптура, углавном југословенских аутора двадесетог века, 1970. године завештала је граду Лазаревцу. Такође у Историјском архиву Београда је Легат Константина Коче Поповића и Лепе Перовић. Чине га документи, уметнине, књиге, личне ствари, фотографије… Осим Ордена народног хероја, додељеног 1968. године, одликована је Партизанском споменицом 1941. године, Орденом Доброчинства грчке краљице Фредерике, Орденом народног ослобођења, Орденом заслуга за народ са златним венцем, Орденом за храброст…

У Машићима, једном од највећих лијевчанских села, близу Нове Тополе, живе успомене на Лепу Перовић, значајну личност у БиХ и СФР Југославије. Код цркве у Маглајанима поред Лакташа, задужбине црногорског војводе Маше Врбице, налази се породична гробница Перовића, где су сахрањени њени преци, а у оближњем Александровцу су куће њених рођака Митра, Андрије и Јове Перовића.