Тешка година за биљку која воли сунце

Плочица – У атару села Плочица дуваном се баве више од две деценије, ове године су струкови посађени на више од 300 хектара, а берба је у пуном јеку. Иако је реч о индустријској биљци, која тражи много сунца, ово лето је било тешко. Падавина изнад просека било је само у мају а онда су уследиле врућине, па ће се, кажу дуванџије, штета тек сабирати.

„Добро је све почело када смо дуван расађивали, па се лепо примио, а онда су кренуле високе температуре, потом и суша, и то је трајало овде готово три месеца. Врућине су успориле раст, ми смо заливали колико смо могли, јер воду вучемо из канала и бунара, све зависи од приступачности. Овог лета је већи проблем била оморина у дугом трајању, чак и за дуван. Још већи проблем су биле ноћи када температура није спадала испод 28 степени. Што кажу метеоролози, тропске ноћи, па сада имамо биљку која јесте нарасла захваљујући наводњавању, али је лист велик и танак, а то је показатељ квалитета рода”, каже за „Политику” Бојан Бабић, ратар из Плочице, који на нешто више од седам хектара скида вирџинију, другу сорту по популарности поред берлеја, доминантне сорте, јер друге ратарске културе слабије успевају.

Бабић још напомиње да су и њихове њиве зреле и за плодоред, јер се осећа умор земље, која сада тражи пуну примену агротехнике, што значи дубље орање и више ђубрења. Он сам производи и расад, па је посла много од почетка до следеће кампање за годину дана. Сада му пак следи што брже скидање рода, како време не би опет изненадило обилним падавинама, што би, каже, било погубно за ионако једва просечан принос.

„Ово је једна скроз просечна година, па се надам да ћу извући око две тоне по хектару, а квалитет је за мршаву тројку. Дуван јесте жилав, али и изузетно захтеван. Када се убере, следи низање, па сушење и за све то је потребна радна снага. Ми идемо једни код других у испомоћ, а можда и не би тако да берача није мало, јер су у јеку и други пољски радови. Овде у селу то хоће да раде само средовечни људи, посао је велик и тежак, а и не исплати се тражити професионалце, јер мораш да их пријавиш, платиш доприносе. Ја с мојим површинама излазим на крај, па како се шта бере тако иде на сушење, сортирање и паковање у палете на камион и тако ће у атару бити бар још два месеца, у зависности од зрења сорте и времена садње.

Бојан додаје да у крају немају откупно место, али да пласман олакшавају откупљивачи који долазе „на ноге” и робу товаре сами. Што се цене тиче, она је ове године, по његовом мишљењу, „онако”, јер је „стара” и износи око четири евра за килограм прве класе, коју ове године – неће извући. Наш саговорник још сведочи да површине под дуваном овде стагнирају, иако је у плочићки атар златни лист стигао пре више од две деценије са досељеницима у јужни Банат. Тренутно се њиме бави више од 25 произвођача, што, додаје, ипак није мало, јер дуван не бира и успева и тамо где друге културе неће.