Федерација пола од БиХ

Знате ли како се зове бошњачки део БиХ? Не знате, а не знају ни сами Бошњаци. У БиХ постоји Српска, постоји неформално и Херцег-Босна, а како се зове преостали део у којем су већински Бошњаци? Зна се да тај део чини око 25 одсто територије БиХ, организоване у неколико националних кантона (сарајевски, зенички, унско-сански итд.). Знају му се и границе, које се протежу дуж граница Републике Српске и „Херцег-Босне”. Једино се не зна које је политичко име том делу БиХ, који географски обухвата средњу Босну и Цазинску крајину, као целини.

У Српској то зову „Федерација”, без спецификације који народи ту живе, иако се зна да су ту Бошњаци и Хрвати, те понеки Србин. Притом не кажу пуни назив, који гласи „Федерација БиХ”. Оно „БиХ” оправдано прескачу, јер тај ентитет обухвата тек половину, а не целу БиХ. Дакле, адекватан назив не би гласио Федерација БиХ, него „Федерација пола од БиХ”. Мало је предуго, а помало и смешно, али прве године након Дејтона тај ентитет се звао „Бошњачко-хрватска Федерација” (скраћено „БХ Федерација”), што је несумњиво више одговарало стварном стању ствари, али није било згодно да се отворено каже да у том ентитету више не станују Срби и истовремено пропагира мулти-култи. Бошњаци хоће да представе да су свугде, па испада да нису нигде.. Но, није то једина заврзлама у земљи „на чијим границама престаје свака логика”.

Ако је један ентитет Федерација, у каквом је односу с другим ентитетом – Републиком Српском, будући да према Дејтону заједно чине какву-такву државу БиХ? Једино у конфедералном, што је по изворном Дејтону практично било и предвиђено. А онда би држава требало да се зове „Конфедерација БиХ Федерације БиХ и Републике Српске”. Можете да замислите како би изгледало представљање политичара, дипломата, пословних људи и осталих грађана из БиХ у иностранству. Домаћини би вероватно разрогачених очију слушали то бескрајно дуго низање неповезаних речи и контрадикција, које тек у преводу звуче „буди бог с нама”.

Ништа необично за БиХ и у нека срећнија времена. Пошто су у покрету несврстаних доминирале арапске, односно исламске земље, Тито је форсирао муслиманске кадрове у дипломатији, техничкој помоћи, војној, медицинској, грађевинској сарадњи. Они су тамо као муслимани били боље прихватани, а и они сами су се тамо осећали као у културно присном амбијенту. Проблем је, такође, настајао приликом представљања. Наши су инсистирали на томе да су браћа муслимани, а и домаћини су их по именима као такве са задовољством препознавали. Али, на питање Египћана, Либијаца, Алжираца и др. шта су по националности, они су понављали да су Муслимани. Велико и мало слово се у говору не разликује, па су несврстани пријатељи схватили да је овима из БиХ ислам и вера и нација, да су неки супермуслимани на квадрат. Али онда би ови наши, као комунисти и атеисти, одбили братски позив у џамију да заједно клањају, па би домаћини закључили да су преваранти.

Постоји, опет, један пробошњачки Србин добро интегрисан у муслиманском Сарајеву, као у зелено офарбано крме у Техерану. Кад га у медијима упитају за национални идентитет, због српског имена не може баш да лаже да је Бошњак, а није му конјунктурно да инсистира да је Србин, па већ деценијама понавља: „Ја као Босанац и Херцеговац...” Смеју му се јер Босанац, као и Херцеговац, означава регионалну припадност, па се не може бити и једно и друго. Он би да своју националност представи не у етничком, него у политичком смислу уставног патриотизма, а тога у БиХ нема. Но, занемарио је да су се херцеговачки муслимани, када су 1993. постали Бошњаци, уз јавну препоруку својих водећих политичара и интелектуалаца колективно одрекли свога херцеговства. Бошњак-Херцеговац не иде заједно.

Колико год поменута „Конфедерација БиХ Федерације БиХ и Републике Српске” деловала као глуп виц, Вашингтонски споразум, којим су ратно посвађани Бошњаци и Хрвати стрпани у заједнички ентитет, њихова невољна Федерација БиХ била је потписана у пакету с конфедерацијом са Хрватском. Фрањо је говорио да су „Хрвати добили задаћу да европеизирају муслимане, а Мате Гранић, министар инопослова Хрватске, који је потписао тај аранжман, касније је објаснио да нису имали озбиљну намеру да праве конфедерацију с Муслиманима. Не зна се шта су америчко-немачки пројектанти Вашингтонског споразума били предвидели за Српску. Да ли да је оставе изван Федерације као самосталну државу? Звучи од њих исувише разумно. Или да је прикључе Бошњачко-хрватској Федерацији па да и Српска заједно с комшијама уђе у конфедерацију с Хрватском? Звучи, чак и од њих, исувише сумануто.

Бошњаци су очито склони да олако улазе у федерације и утапају их у конфедерације, само не са Србима – „хајдуцима и вуцима”, „геноцидашима”, „лошим људима. Бошњачко-хрватска Федерација показала се као крајње нефункционална. Годинама не могу да саставе владу и усвоје ентитетски буџет, Мостар је и данас подељен „Берлинским зидом”, хронично се свађају око тога кога, заправо представља Жељко Комшић у Председништву БиХ, које, још и са Србима, тек функционише као рогови у врећи, а конфедерација с Хрватском одавно је заборављена. Али, за хроничну нефункционалност ФБиХ протекторат не хаје, фокус је на Републици Српској, ваљда баш зато што функционише.

Невероватно је да Муслимани/Бошњаци, народ који никад није имао ни федералну републику 1/1, ни ентитет, а камоли државу, данас кад је добио прилику да је, у договору о мирном разлазу с Додиком и Човићем коначно добије, макар и на фртаљ БиХ, то одбија. Зашто? Зато што им Американци намећу мулти-култи инжењеринг изградње држава, а Европљани им не дају да остану сами, него само удробљени међу хришћане. Има и страха од колективног Запада, који им је поручио да не таласају, јер су им сад потребни мир и стабилност на Балкану, док не реше мегапроблеме у Украјини, Палестини, на Тајвану, док не изаберу шефа суперсиле. Не могу ни САД да стигну на безброј фронтова, а потенцијални прокси отказују послушност и окрећу се Русији и Кини. А на то још... Вучић купује ескадрилу „рафала”. Додик путује на самит БРИКС-а на позив Путина, уз подршку Сија. Декларација Свесрпског сабора „малих Руса”, „Српски свет” под малигним утицајем велике Русије која мобилише милион и по војника. „Аман јараби, тобе стакула”, шапћу по харемима џамија, таман као да су се сви уротили да њима дохакају.

Снебивају се да ли да се придруже „сједињеним државама Америке” или „унији европских земаља”, или „уједињеним емиратима”. Меркају као да их сви хоће, као да не знају да их ниједни неће. Први зато што немају шта да им узму сем топовског меса. Другима су исувише муслимани. Трећима премало. Први се окрећу Пацифику, други ни сами себе не могу да нађу, треће убијају пејџерима. Можда је решење, далеко било, Рамзан Кадиров?!

Не мање је невероватно да свој „чапрак земљице Босне”, који су после пораза у грађанском рату добили на поклон од ујка Сема, неће да именују. Даиџа им је на оних 10 одсто, колико су успели да одрже до америчког бомбардовања српских положаја, додао још 15 одсто, а оне неће да тих 25 одсто крсте како би га заштитили. Ако не у УН, оно бар у Унеску, као национално добро оријенталне културе у Европи. Није проблем наћи заједничко лепо име за тих неколико кантона с бошњачком већином и доминацијом. Муслиманија или Бошњакистан?

Као последње, поставља се питање како Бошњаци виде будућност ФБиХ? Веровали или не, они и даље очекују да ће се Српска, милом или силом, придружити њима и Хрватима у завидно „хармоничној” Федерацији и зато су је и погрешно назвали ФБиХ. У складу са својим пустим жељама, а мимо реалности безимене скупине од неколико својих кантона. Срби, напротив, не само да неће да се придруже Федерацији, која би тако заиста постала Федерација БиХ, него хоће да се раздруже од ње, односно од БиХ.

Која опција има више шанси – нека просуде читаоци. Могу да додају још неко могуће име за бошњачко парче БиХ, као нпр. Османистанка, Беговија, Богумилијана, Добрибошњанка. Једино нема дилеме да споља признатој, а изнутра непризнатој држави три народа као целини, највише приличи име које асоцира на однос „лудог и збуњеног”.

*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа