Чак ни у Подгорици већина не говори црногорски

Попис у Црној Гори показао је да је ова држава идентитетски трајно подељена. Без обзира на велика очекивања која је пробудила победа мирне демократске смене ауторитарног режима, чији је носилац била Српска православна црква а окосница српски народ, Црна Гора се политички, културно и идентитетски није сместа вратила својим коренима, већ је стање успостављено почетком 21. века мање-више окамењено. Трендови промене ипак постоје. Срба у Црној Гори у сразмери никада није било више, све од наметања црногорске нације 1945. године. Ако изузмемо фалсификовани попис из 2011. тренд повећања броја Срба је евидентан, такође, поред нешто споријег опадања броја Црногораца смањује се и број оних који имају двоструки идентитет. Српски језик, иако је на првом попису одржаном након распада Југославије – 2003. године – окупљао две трећине становника Црне Горе, данас је за трећину мање распрострањен, али њиме и даље говори највише грађана Црне Горе, више него што има Црногораца. У Црној Гори је дошло и до раста удела Бошњака, на штету националних словенских Муслимана, али у збиру овај идентитет је у стагнацији. Слично је и са Албанцима.

Да је стање ствари у Црној Гори петрификовано, сведочи чињеница да је победничка коалиција из 2020. имала исти удео у становништву Црне Горе као и страна која је поражена на референдуму о независности (45 одсто). Политичку већину онима који су како се чинило на основу броја грађана на литијама и атмосфере у земљи постали политички доминантни дала је коалиција око странке УРА и касније ПЕС, несрпских и у сваком случају ближих НАТО-у него српским странкама. Одатле и значај све малобројнијих „двоидентитеташа” – тзв. Ратлука– међу које спада и тренутни председник Црне Горе мстр. Јаков Милатовић.

Овај попис нам показује да су мале маргине могућих промена у наредним деценијама. Мислим на промене у демократском друштву, јер видели смо да тоталитаризми како нацистички и комунистички, тако и овај безимени који настаје на Западу, нису склони српском идентитету. Уколико промена у наредној деценији буде једнака овој од прошлог пописа (мада ова промена није била тако велика пошто је прошли попис био кривотворен на штету Срба), или уколико број Ратлука опадајући дође до броја оних који говоре „српско-хрватски” или „црногорско-српски” језик, српски народ ће постати већински у Црној Гори. Српски језик досегнуће тада апсолутну већину. Црногорским језиком данас већински не говори више ни главни град Подгорица, већ само две општине државе по коме је назван.

Исход пописа и велика кампања коју су због њега водиле странке црногорског национализма, дубока црногорска држава и западне силе, показују колико им питање статуса српског народа суштински значи и колико су орни да управо том народу оспоре она права због којих су, у случају других нација, били у стању да ратују и разбијају међународно признате државе.

Овај попис, показао је, међутим, једну истину: српски народ је у Црној Гори темељан, његов језик је већински, Црна Гора је (и) српска земља. Малициозне и фашисоидне тезе о „просрпским” странкама требало би сада да коначно изађу из наратива САД, Британије и Немачке. Историјски, демократски и културно Црна Гора је српска и тиме нико не издаје независност те државе. Слично је и са тезама о „србијанству” и „српској цркви”. Црна Гора је свакако држава и Црногораца и Бошњака, те осталих грађана, али она је и српска, макар колико и Србија и Босна и Херцеговина. Срби су свој статус одбранили у светским ратовима против милитаризма и нацизма, те у борби против комунистичког тоталитаризма и депеесовске тираниде... Они су се, коначно, за свој статус изборили на изборима, па чак и након што су морали да прихвате споразум са ратлучким организацијама, дубоком државом, западним силама и еуроекстремистима. Била је то епска и орфејска борба за слободу и ако су 1941. и 1945. биле часови пакла за српски народ у Црној Гори, 2020. и 2024. биле су године мојсијевског „изласка”. Српске странке су се определиле за сарадњу са другим народима, за споразум са западним силама, тражиле су само равноправност за српски народ. Са одређеним ограничењима, која још увек намећу САД и НАТО, Срби су коначно добили могућност да уђу у законодавну и извршну власт. Пут ослобођења, равноправности и интеграције је дугачак, али вреди покушати.

Време је да Србија озбиљно схвати своју улогу матице српског народа. Осим од 2019. до 2020. и кратко време 2022. и 2023. ми смо из Београда углавном водили завичајну, партијску или некакву идеолошку политику према Црној Гори. Сада то треба да буде промењено. Однос према Србима у Црној Гори и према Србији треба да буде наш оријентир, а не да читаве медијске машинерије из Србије подржавају црногорске националисте, евроекстремисте или фамилије (личне или мафијашке свеједно) у Црној Гори. Време је да буде демонтирана агентурна црногорска мрежа у Србији која ако сада не ради за ДПС, ради за одређене профашистичке кругове у Хрватској, Немачкој или Британији. Такође, крајњи је час да се замислимо будући да је пораст становништва Црне Горе овог пута био симболичан и остварен само захваљујући Русима који су стекли држављанство. У народним деценија неће само бити притисака да Срби буду асимиловани, који срећом више неће потицати од власти, већ ће становништво ове државе убрзано копнити, као што је то случај и са другим балканским земљама. Зато ће наши напори морати да буду удвостручени.

Пред српским народом у Црној Гори су велике борбе, оне су свакодневне: за равноправност писма и језика, за просветну слободу, за сразмеран удео у установама, за враћање капеле на Ловћен, за укидање кршења људских права у вези са двојним држављанством које је Ђукановићев режим онемогућио само према Србији, за укључивање те велике заједнице држављана у политику Црне Горе, за доношење антиауторитарних закона (рехабилитацију осуђених политичких противника, отварање досијеа), за усклађивање спољне политике са интересима српског народа...

Притисци из земаља НАТО-а да идентитетска одређења буду искључена из следећег пописа видим само као процену да ће у наредних десетак година са исправном политиком и на власти српска нација добити даљих четири одсто удела у становништву и да ће ископнити ратлучких 10 одсто оних који говоре језиком предака али се изјашњавају завичајно. Када Црногорци постану мањина, а српски народ релативна и једног дана апсолутна већина, то неће променити наше позиције. Ми смо се дуго борили за слободу и, као и раније, дајемо је другима, ипак зато је се, управо због лоших искустава из прошлости, више не одричемо. Никада.

*Историчар