Ниједна школа нема педагошког асистента за ђаке са сметњама у развоју

Педагошки асистент би требало да буде стуб инклузије у школама. Нажалост, скоро деценију и по, колико је прошло од увођења инклузивног образовања у Србији, ниједна редовна школа нема педагошког асистента за децу са сметњама у развоју. „Основно је право детета на образовање, не тражимо ништа ново. Инклузивно образовање код нас је уведено законом који је донет 2009, а ступио на снагу 2010. године, на срећу или несрећу, када се родио мој Лазар, дечак са аутизмом, сада ученик седмог разреда ОШ ’Миле Дубљевић’ у Лајковцу. Пре више од годину дана Министарство просвете предало је надлежнима иницијативу да се педагошки асистенти за децу са сметњама уведу у каталог занимања, и ми чекамо одлуку надлежних који немају рок да ту одлуку донесу. Живот иде. Колико нам живота треба? Можемо ли да се надамо да ће наша деца у средњој школи имати педагошког асистента”, пита Милица Николић, председница удружења „Бази Мили” које носи име по надимку њеног сина, а окупља родитеље деце с развојним сметњама.

„Све разумем, али немам одговор на та питања. Радимо сви на томе, надамо се најбољем за децу и да ће наше активности уродити плодом”, одговорио јој је Стеван Несторов, сарадник за инклузивно образовање у Сектору за превенцију и заштиту од насиља и инклузију осетљивих група у образовању Министарства просвете. Пред очима јавности разговарали су у „Медија центру” у Београду.

Несторов је подсетио да педагошки асистент није исто што и лични пратилац – услуга из система социјалне заштите – а да је улога педагошког асистента да пружи подршку групи деце са сметњама у развоју у предшколском, основном и средњем образовању, али и запосленима и родитељима.

Прописи налажу да педагошког асистента образовне установе могу да ангажују уколико претходно нису успеле да остваре сарадњу са школама специјализованим за рад са децом са сметњама, и под условом да немају запосленог дефектолога као стручног сарадника или наставника. Тек у том случају у једној школи на десет ученика са ИОП-ом 2 може да се запосли педагошки асистент на пола норме, а с пуним радним временом ако има 20 ђака који се образују по ИОП-у 2.

Из удружења „Бази Мили” истичу да су критеријуми за ангажовање педагошког асистента прописани тако да практично ниједна школа не може да их испуни, а да истраживање које је су спровели потврђује да 100 одсто испитаника у редовним основним школама сматра да је у њиховој осмолетки потребно ангажовати педагошког асистента за децу са сметњама у развоју. Више од 70 одсто наставника је изјавило да уопште нису добили подршку која им је потребна, ни они ни деца са сметњама с којом раде у великим одељењима у којима морају да посвете пажњу и свим осталим ученицима, испуне захтеве индивидуалног и редовног наставног плана и програма и да свима прилагоде методе рада. „Подршку нису добили, зато што 1,02 одсто ресурсних центара, колико их има на 1.273 основе школе у Србији, не могу физички да подмире потребе”, констатовала је педагог Данијела Вуковић, представљајући резултате истраживања.

Несторов је оценио да услуге ресурсних центара јесу још у повоју али да за сада немају захтева на које не могу да одговоре. Додатну подршку редовним школама у Србији, како је рекао, пружа 47 школа за образовање деце са сметњама и инвалидитетом, као и 13 ресурсних центара.

„И ја сам особа с инвалидитетом. Прошла сам редован школски систем у Србији до магистратуре без подршке. Стало ми је да генерације које су у инклузивном образовању добију подршку јер су изазови у редовном систему јако велики за дете са сметњама у развоју, просветни кадар, али и за родитеље. Радила сам у министарству 12 година, била тамо када се инклузивно образовање уводило. Пракса је показала да и даље постоји отпор. Као једна од првих мера подршке 2010. године уведен је индивидуални образовни план (ИОП) а практичари се и даље муче како да га направе и реализују за дете са сметњама у развоју. И за то је потребан педагошки асистент да буде ресурс на који могу да се ослоне”, појаснила је Вуковићева.

Нагласила је разлику између ИОП-а 1 и ИОП-а 2. По овом другом, илустровала је, дете не мора да ради по редовном плану и програму, може у осмом разреду да учи слова и сабирање зато што је то у складу с његовим могућностима и зато што то пише у његовом ИОП-у 2.

„Да би подршка била квалитетна не сме се оптеретити човек који ту подршку пружа за 20 деце са сметњама по ИОП-у 2, плус њиховим наставницима, стручним сарадницима, родитељима, вршњацима... То је преоптерећење. А ако је деци са сметњама још 2009. године, да тако кажем иако ружно звучи, дато право да се образују у редовним школама, а јесте, онда држава треба да обезбеди да се то и оствари на људски и професионалан начин и да се притом максимално утиче на сузбијање дискриминације ученика са сметњама. Предуслов за то је да свака школа може да ангажује педагошког асистента”, сматра Вуковићева.

Педагошки асистенти, уверава Несторов, један су од више стубова или мера подршке који одсликавају јасно опредељење владе и Министарства просвете ка инклузивном образовању. „Основни и најјачи стубови су школе и ИОП. Наши наставници су за протеклих десет година прошли читав низ обука и семинара које им помажу да подрже инклузивно образовање и разумеју дете са сметњама у редовним школама. Педагошки асистент као једна од мера утемељен је правилником из 2019. године, тако да није могао да се успостави пре скоро 15 година, када је уведено инклузивно образовање. Планирано је да до краја ове године у систем уђе 20 педагошких асистената, у наредне две године још по десет, и да укупно до краја 2026. године буде 40 педагошких асистената. Хајде да крену, да видимо какве ће бити потребе”, указао је Несторов.

Упитан када ће педагошки асистенти за децу са сметњама почети да раде у школама, јер свега нешто више од два месеца има до краја ове године, он је одговорио да ће ангажовање педагошких асистената бити могуће када се, као што је ресорно министарство иницирало, измене акти владе којима се уређују шифарник радних места и коефицијенти за обрачун и исплату зарада.

Промена набоље дошла је с олигофренологом

У ОШ „Миле Дубљевић” у Лајковцу петоро основаца учи по ИОП-у 2 и више њих по ИОП-у 1, и то у матичном здању и у још десет издвојених одељења у околним селима, каже директорка ове осмолетке Биљана Жујовић. По броју одељења ова осмолетка донедавно могла је да запосли три стручна сарадника и ангажовала је психолога, педагога и логопеда, а однедавно остварила је право да упосли још једног стручног сарадника пола радног времена и одлучила је да то буде дефектолог-олигофренолог.

„Пре Лазара, који је код нас дошао у другом разреду а сада је седми, нисмо имали ученика с аутизмом, а о раду са овом децом имали смо само теоријска знања и она су била штура. Не бих да икога увредим, али учитељице у односу на наставнике имају шири спектар знања педагогије, психологије, дидактике, методике и спремније су за рад с ученицима са сметњама у развоју. Када је Лазар био узнемирен знали смо шта га смирује, одлазио је у библиотеку, свирао клавијатуру, а онда је дошла корона и онлајн настава и у том периоду он је завршио четврти разред. Пети разред је трауматичан за сву деци, посебно ако имају развојне сметње. Тада се формирају нова одељења с нашим ђацима из подручних школа, долазе нови наставници, кабинетска настава и тада почињу већи изазови, па и отпор и неприхватање детета са сметњама”, дочарава Жујовићева.

Испричала је да се дешавало да неко дете дође кући и каже да није ништа успело да уради на тесту јер га је ометао вршњак са сметњама у развоју, а да затим родитељи питају да ли то дете са сметњама мора да иде у редовну школу.

„И ми смо у једном тренутку били става да за рад са децом са сметњама у развоју нисмо школовани, јер и нисмо, али смо вољни да учимо, нема анимозитета, дајемо свој максимум и свима нам је потребна помоћ и подршка”, искрена је директорка. Објаснила је да су тражили подршку и саветодавну помоћ школа у Ваљеву и Лазаревцу и добили одговор да те школе немају довољно људских ресурса да другима помогну. Осетна промена набоље у животу школе дошла је с олигофренологом.

„Откако колегиница дефектолог-олигофренолог ради у нашој школи као стручни сарадник, а у ствари обавља посао педагошког асистента, сви се осећамо сигурније. Требало је доста труда да и сви родитељи и ученици прихвате чињеницу да имамо обавезу да пружимо једнаке шансе свој деци. Ми у том правцу и даље делујемо и едукујемо се. Али шта ако нам се смањи број ученика и изгубимо право да ангажујемо дефектолога као стручног сарадника? Не можемо да га запослимо уместо психолога или педагога, јер и они су дефицитаран а преко потребан кадар свакој школи”, истиче Жујовићева.

М. С. М.