„Партизановци” и „офковци” играли за Звезду против Барселоне

Не знамо какво ће место у нашем памћењу имати вечерашња утакмица Црвене звезде и Барселоне у Лиги шампиона. Старија поколења препричавала су њихов окршај у осмини финала Купа сајамских градова 1962/63.

Данас је за неверицу да су „црвено-беле” појачали – градски ривали. У првој утакмици, 2. децембра 1962, оба крила су позајмили од ОФК Београда – репрезентативце Спасоја Самарџића и Јосипа Скоблара.

Барселона, чији је тренер био њен славни играч Ладислао Кубала, спортиста који је играо за репрезентације чак три земље (Мађарска, Чехословачка и Шпанија), у Београд је дошла после једнонедељне шетње по Европи (тада су пријатељске утакмице биле озбиљан извор прихода), кад је у Единбургу победила Хибернијан с 3:1, у Западном Берлину градску репрезентацију с 2:1 и у Паризу Расинг с 2:1.

Под рефлекторима на стадиону Југословенске народне армије (ЈНА) гости су већ у 54. минуту повели с 2:0. Претило је да ће да буде горе него у априлу те године, такође у Купу сајамских градова, и то у полуфиналу, кад су гости у финишу дали два гола и победили с 2:0 (у реваншу 4:1 за Каталонце).

„Фудбал често разочара своје пријатеље, али уме и да их обрадује баш онда кад су најтужнији”, записао је извештач „Политике” Љубиша Вукадиновић. „Изведен је корнер, тукао га је Скоблар, а Самарџић је чак с десног крила дошао до свог клупског друга и чим му је овај додао лопту он је десном ногом, с леве стране терена, послао лопту према голу. Селдран се поставио како треба, стајао је испред дирека са своје десне стране и очекивао центаршут. Али је лопта долетела у благом луку, тако темпирана да је прелетела изнад његових испружених руку. Лопта је погодила стативу с леве голманове стране и затресла мрежу. Мајсторски ударац, врло лукав, на сантиметар одмерен. Лопта је имала ’ефе’. Голман је, једноставно, надмудрен.”

Тај гол наде пао је у 57. минуту, а у 61. је стрелац био и други гост у Звездином тиму. „Костићев центар-шут с левог крила изазвао је нову панику пред голом Барцелоне, лопта је одбијена главом и пре него што је пала на земљу Скоблар ју је захватио волејом и вратио је према голу таквим ударцем да голман није доспео ни да трепне, а камоли да покуша да је заустави. Био је то топовски хитац, а лопта тешка као ђуле.”

Победоносни гол постигао је Раде Огњановић у 72. минуту, а успех је могао да буде још убедљивији. У реваншу, 19. децембра 1962. на „Ноу кампу”, „Црвена звезда је завршила утакмицу с три повређена играча. Ковачевић је ударен већ у почетку, у 10 м. Једва је завршио утакмицу. У 13 м. Силвеира је повредио Галића – ударио га је у колено тако да је и он стварно избачен из игре. Храмао је до краја меча”. Тако су оба појачања из Партизана већ на почетку утакмице испала из игре (тада није било измена). У 30. минуту Шкрбић је обновио повреду. И на крају, у 87. минуту, Уругвајац Кубиља дао је једини гол, па је морала да се одигра и трећа утакмица, и то на неутралном терену.

Ко ће да иде даље решено је у Ници, 2. јануара 1963. Црвена звезда је сопственим снагама, без појачања, голом Боре Костића у 72. минуту победила с 1:0 и себи и својим присталицама улепшала новогодишње славље. Стрелац је, као најбољи играч „црвено-белих” (противкандидат му је био голман Мирко Стојановић, а пресудио је жреб) од Барселоне добио на поклон ручни сат.