Неопходна нам је зелена енергетска транзиција

Бојан Билбија

Економија, друштво и планета налазе се на неодрживој путањи. Планета не функционише као „систем динамика”, односно као избалансиран систем у коме се прогрес социјалноекономског подсистема остварује без угрожавања физичког подсистема и биосфере. Узроке већине структурних неравнотежа треба тражити у линеарном моделу раста и неолибералној платформи за вођење економских политика које се базирају на идеологији тржишног фундаментализма.

Економија са уграђеним нелогичностима је неодржива, посебно ако те нелогичности продубљују економске политике које реагују на њих – истиче у разговору за „Политику” професор Драган Ђуричин, редован члан Светске академије уметности и науке и члан Саветодавног одбора Унеска за спровођење Међународне декаде наука за одрживи развој, 2024–2033, коментаришући чињеницу да су УН донеле резолуцију о расту значаја науке на одржив развој и да у том процесу Унеско може да буде добар катализатор.

– Ако апсолутни износ стопе раста светске економије од 2008. године до данас коригујемо инфлацијом, растом дуга и растом фискалног дефицита, недвосмислено закључујемо да се глобална економија налази на неодрживој путањи. Планета иде према тачки кључања, док је биосфера, управо због загревања, изложена високој стопи екстинкције (нестанка врста), која у последњих педесетак година износи око 50 одсто. Упркос овим негативним резултатима, концентрација прихода и богатства убрзано расте, што значи да овај економски модел заправо награђује оне који уништавају његову перспективу. Ако смо до пада зида у Берлину имали два система: либерални капитализам (разлике у богатству) и социјализам (једнакост у сиромаштву), у периоду после пада Берлинског зида, који је Френсис Фукујама прогласио „крајем историје”, постоји један систем који пауперизује 99 одсто и истовремено богати један одсто становника, што значи да је он и социјално неодржив – каже професор Драган Ђуричин.

Један од главних узрока тешкоћа са којима се глобална економија и друштво сусрећу јесте загревање и као последица екстремно време, што доводи до огромног раста трошкова због суша, пожара, поплава, урагана. Ту су и трошкови климатских избеглица.

Климатске промене су резултат комбинованог ефекта деловања природних закона и људских грешака. Природни закони стоје иза климатских циклуса које је анализирао Милутин Миланковић. Узрок је померање осе под којом је планета Земља нагнута према Сунцу, што доводи до смењивања епизода хлађења и загревања планете. Земља се у овом периоду налази у фази загревања, а процена научника је да је ефекат овог узрока на загревање планете око трећине укупног ефекта.

Већи део ефекта глобалног загревања је везан за тзв. усиљено зрачење, као несистемски ризик настао деловањем људи. Почетком двадесетог века Сванте Аренијус добио је Нобелову награду за откриће ефекта усиљеног зрачења. Наиме, доказано је да тзв. гасови стаклене баште који су последица индустријализације и/или промењеног начина живота (урбанизација и масовни транспорт) стварају баријеру која не само да спречава пролаз зрачења са Земље у свемир већ и утиче на враћање зрачења на Земљу и тиме загревање њене површине. После тога је објављен велики број научних радова који су продубили сазнања о овом питању, формиране су специјализоване међународне организације као што је Међувладина комисија за климатске промене, а редовно се одржавају климатски самити под називом КОП (последњи КОП 29 је завршен пре неколико дана у Бакуу). Један од закључака последњег климатског самита је да до 2030. године треба утростручити производњу енергије из обновљивих извора и удвостручити енергетску ефикасност. При томе земље у развоју могу очекивати око 300 милијарди долара годишње од развијених земаља да преко карбонских кредита и других видова финансирања спроведу своје програме зелене транзиције. Нормално, добијање новца без одговарајућих пројеката је немогућа мисија.

Како ово хемијско загађење утиче на природу?

Утицај је негативан. И расте. У последњих 10 година ниво хемијског загађења порастао за 10 одсто. Поред хемијског, природа је нападнута синтетичким, електронским и естетским загађењем. На пример, количине пластичног отпада расту таквим темпом да се процењује да ће 2050. године у океану бити више пластике него рибе. Посебно је опасна микропластика, која улази у тела организама који се користе у људској исхрани заједно са различитим микробима опасним по здравље људи.

Ви тврдите да то што се дешава није неминовно, да се може поправити?

Не само да није неминовно, већ је и неодрживо. Између осталог и због тога што одговарајуће технологије производње и потрошње базирају, углавном, на необновљивим изворима. Са претходним стањем у вези је и геополитички фактор. Борба за ограничене ресурсе врши се неекономским мерама, укључујући и геополитику. Борба је оштра и непринципијелна, изгледа неизбежна. На пример, уколико би сви становници планете Земље у 2023. години живели стандардом просечног становника САД, на глобалном нивоу би било потребно око пет пута више ресурса. Највећи проблеми су у вези са енергентима и ретким металима и минералима.

Да ли Унесков Саветодавни одбор научне декаде, чији сте ви члан, има неке одговоре на ова питања?

На ефекат природних закона се не може утицати, за разлику од ефеката деловања антропогеног фактора. Решење је раст улоге науке у дефинисању анатомије и физиологије социјалноекономског система као контекста за нормативни приступ науци и подстицање кључних решења. Игнорисање науке довело је не само до деиндустријализације и финансијализације економије већ и до глобалног загревања и са њиме повезаних климатских промена. Решење вишеструке кризе је вишеструка транзиција која се због крајњег циља, да се обнови планета каква је некада била, обично назива „зелена транзиција”. Индустријализација инспирисана климатским неутралним технологијама доводи до декарбонизације планете, односно производње, потрошње и начина живота који су у сагласју са природним законима (реверзибилност и еволуција, пре свега). Примарна решења односе се на природне науке, али и контекстуалне науке нису без улоге. У економији, на пример, ради се о замени линеарног модела раста циркуларним моделом и коришћење нове платформе за вођење економских политика која поред „невидљиве руке тржишта” рачуна и са „видљивом руком државе”, односно вертикалним индустријским политикама у гранама разменљивих производа и државним инвестицијама у инфраструктуру. Такође, користе се и „хоризонталне индустријске политике” у науци и образовању са идејом да повећају научну писменост, склоност ка иновативности и комерцијализацију научних продора.

У овој вишеструкој кризи о којој говорите, проблеми су очигледно међусобно повезани. Од чега почети у тражењу решења?

Пошто је енергетика највећи потрошач необновљивих ресурса и највећи емитент гасова стаклене баште, први корак је зелена енергетска транзиција.

Колико је то изводљиво у Србији?

Зелена енергетска транзиција у Србији је неопходна из више разлога. Прво, и пре свега, због енергетског дефицита који у овом тренутку износи око 30 одсто, иако Србија у погледу електричне енергије сопственом производњом углавном задовољава своје потребе. Међутим, око 65 процената производње електричне енергије долази из угља. Поред тога, у сваком сценарију раста дошло би до повећања енергетског дефицита и нарушавања енергетске сигурности. У сценарију раста по сложеној стопи од 4,5 одсто, енергетски дефицит би се повећао за 15 процентних поена у десетој години пројекције. За сценарио раста од седам одсто, енергетски дефицит би се повећао за 34 процентна поена у десетој години пројекције. Дакле, неминовно је инвестирање и то инвестирање у алтернативне енергетске изворе, као што су био-маса, хидроген, солар, ветар, атомска енергија... У овом портфолију технологија, гас је у зони сумрака.

Да ли сте ове стопе раста произвољно изабрали, или имају реално утемељење?

Стопа раста од 4,5 одсто је стопа раста коју влада сматра изводљивом у наредном периоду, а стопа раста од седам одсто је стопа достизања просека ЕУ у поменутом периоду пројекције. Обе стопе раста се могу остварити само уз амбициозну развојну политику.

Да бисмо говорили о зеленој енергетској транзицији, примарно питање је замена фосилних извора енергије обновљивим. Посебан проблем је неодрживост производње електричне енергије из угља. Разлози за такво стање су пад квалитета домаћих лежишта лигнита, раст увозне зависности као и низак степен искоришћености капацитета од шездесет-седамдесет одсто, због старости опреме и кварова. Шта је решење?

Треба се престројити у ходу, помирити захтев за енергетском сигурношћу и потребу за новом индустријализацијом на бази климатски неутралних технологија. Проблем није како рећи „не” производњи струје из лигнита, већ шта конкретно садржи „да” када је у питању производња из обновљивих извора.

У питању је једначина са већим бројем непознатих?

Време развоја капацитета на бази обновљивих извора енергије одређује преостало време коришћења постојећих капацитета на бази фосилних горива. У вези са угљем не може се правити тренутни заокрет од 180 степени, већ се мора максимално искористити постојећи потенцијал угља како би се купило време за изградњу и експлоатацију нових капацитета који се базирају на обновљивим изворима. У случају Србије, фискални простор, кредитна способност, величина инвестиције, технолошке специфичности и потребна знања у коришћењу, на врх приоритетне листе алтернативних извора енергије стављају производњу електричне енергије на бази био-масе, конкретно индустријске тополе. Одговарајући капацитет би се могао изградити за три-четири године, што је период у коме би индустријска производња тополе на државном земљишту уз Дунав и Саву могла да доспе за експлоатацију.

Ко би то радио и колико кошта?

Нов капацитет би требало лоцирати под кров ЕПС-а, због стратешких разлога, искуства, позиције, расположивих људских ресурса и знања. Нови капацитет би могао готово да анулира тренутни енергетски дефицит. Вредност инвестиције, без плантажа тополе и транспортне инфраструктуре, износи између 10 и 14 милијарди евра. Највећи део инвестиције могао би се финансирати карбонским кредитима ЕУ и бесповратним средствима различитих институција, дакле без значајног раста дуга.

Паралелно са овим пројектом, требало би радити на помоћним пројектима на бази гаса, соларне енергије, ветра, плавог водоника, ангажовањем приватног капитала. Најбоље решење у вези је са коришћењем атомске енергије, фисијом и фузијом после 2050. године, али је велико питање да ли је оваква оријентација изводљива, имајући у виду геополитику, фискални простор, активациони период и кадрове. Не сме се заборавити инвестирање у складишта енергије као и на пројекте енергетске ефикасности, пре свега експанзију коришћења топлотних пумпи.

Поред енергетске сигурности, који су други разлози за спровођење зелене енергетске транзиције у Србији?

Основна ствар је геополитика, односно приближавање Србије ЕУ кроз остваривање истих развојних приоритета. Поред тога овај пројекат има везе и са другим развојним приоритетима као што су вештачка интелигенција, БИО 4 центри за чување података и суперкомпјутери који су неопходни за функционисање вештачке интелигенције и анализу генома. То су огромни потрошачи енергије.

Батеријски пасоши, карбонске карте и литијум

Како све ово утиче на питање експолатације литијума?

Рекао бих да је директно условљено. Регулаторни оквир ЕУ предвиђа да се производња минерала и племенитих метала за зелену транзицију мора обављати искључиво из обновљивих извора енергије. Тзв. батеријски пасоши, карбонске таксе и друге мере доводе до новог баланса између екстрактивне индустрије, енергетике, прерађивачке индустрије и пољопривреде у ЕУ. У свакој страни овог правоугаоника се налази литијум. Мој став о пројекту „Литијум” је „условно да”.

Дакле, уколико су испуњени еколошки услови (према стандардима ЕУ), уколико је време актуелности технологије литијумских батерија дуже од периода повраћаја инвестиције и уколико је директни ефекат инвестирања (рудна рента), заједно са ефектом мултипликатора инвестиција дуж ланца вредности – пре свега, катоде, батерије и електрична возила – најмање једнак просечној стопи приноса по основу страних директних улагања, пројекат треба да из фазе папира пређе у фазу реалног објекта што пре.