Од­ли­ко­ва­ни ка­пе­тан уни­фор­му за­ме­нио ман­ти­јом

Био је офи­цир, ју­нак, ка­пе­тан по чи­ну од­ли­ко­ван злат­ном ме­да­љом за хра­брост за уче­шће у осло­бо­ди­лач­ким ра­то­ви­ма. А кад су рат­на стра­да­ња пре­ста­ла, по­стао – све­ште­ник. Ман­ти­ја га је, на­по­слет­ку, ви­ше при­ву­кла од уни­фор­ме.

Пам­ти се овај ка­пе­тан-поп Ми­ло­ван Н. Про­тић (1885–1926) у ко­сје­рић­ком Су­бје­лу, где се ро­дио и слу­жбо­вао. Про­ти­ћев жи­вот­ни пут, као и низ дру­гих ко­сје­рић­ких све­ште­ни­ка и учи­те­ља тог до­ба, осве­тља­ва књи­га „Крст и пе­ро” ауто­ра Ми­ли­ја­на Де­спо­то­ви­ћа (та­ко­ђе ро­ђе­ног у Су­бје­лу), иза ко­га је по­ла ве­ка вред­ног и ра­зно­вр­сног књи­жев­ног ства­ра­ња.

„Ка­пе­тан и све­ште­ник Ми­ло­ван Н. Про­тић, син Ни­ко­ле и Љу­би­це, ро­ђен је 1885. у Су­бје­лу, где је за­вр­шио основ­ну шко­лу. Гим­на­зи­ју у че­тво­ро­го­ди­шњем тра­ја­њу у Ва­ље­ву, а шест го­ди­на учио се­ме­на­ри­је у Ру­си­ји”, бе­ле­жи Про­ти­ћев жи­во­то­пис књи­га „Крст и пе­ро”.

„Ми­ло­ван је, као и ње­гов брат Об­рад, био офи­цир. У рат је оти­шао са чи­ном ка­пе­та­на. Уче­сник је срп­ско-тур­ског ра­та 1912, срп­ско-бу­гар­ског ра­та 1913, бор­бе про­тив по­бу­не Ар­на­у­та 1914. и Пр­вог свет­ског ра­та, као при­пад­ник Дрин­ске ди­ви­зи­је пр­вог по­зи­ва. Де­мо­би­ли­сан је 1919. го­ди­не. До­био је ви­со­ко др­жав­но од­ли­ко­ва­ње: Злат­ну ме­да­љу за хра­брост за уче­шће у осло­бо­ди­лач­ким ра­то­ви­ма од 1912. до 1918. го­ди­не. Но­си­лац је Ал­бан­ске спо­ме­ни­це.”

Али ву­кла је хра­брог офи­ци­ра Ми­ло­ва­на љу­бав пре­ма све­ште­нич­ком по­зи­ву, ко­ји је био тра­ди­ци­ја у ње­го­вој фа­ми­ли­ји. За­по­пио се у је­сен 1920. и по­стао све­ште­ник у род­ном Су­бје­лу. Са су­пру­гом Ива­ном имао је кћер Љу­би­цу и си­на Љу­би­во­ја, о чи­јим суд­би­на­ма пи­ше књи­га „Крст и пе­ро”:

„Љу­би­ца је за­вр­ши­ла Прав­ни фа­кул­тет и са су­пру­гом Сло­бо­да­ном Де­спо­то­ви­ћем, елек­тро­ин­же­ње­ром из Уро­шев­ца, жи­ве­ла у Бе­о­гра­ду. Љу­би­во­је је на­кон основ­не у Су­бје­лу за­вр­шио гим­на­зи­ју у Ва­ље­ву 1941. го­ди­не, у вре­ме оку­па­ци­је. Мо­би­ли­сан је од чет­ни­ка и при­ли­ком по­вла­че­ња пре­ко Бо­сне би­ва ра­њен, те уми­ре на но­ву 1945. го­ди­ну, са­хра­њу­ју га у пор­ти цр­кве у Бо­ља­ни­ћу под Озре­ном.”

А ка­пе­тан-поп Ми­ло­ван ни­је ду­го по­жи­вео на­кон што се све­ште­нич­ког зва­ња при­хва­тио. Умро је 2. ја­ну­а­ра 1926. го­ди­не. Ми­ло­ва­нов брат Об­рад ова­ко је о свом бра­ту пи­сао:

„Поп Ми­ло­ван бе­ше до­бра ду­ша. Во­лео је мно­го да чи­та, био оми­љен од сво­јих па­ро­хи­ја­на, ра­до при­ман у дру­штву, ду­хо­вит и вр­ло из­да­шне ру­ке. Во­лео је жи­вот у пра­вој ре­чи.”

На то аутор књи­ге „Крст и пе­ро” до­да­је да је Ми­ло­ван био по­след­њи све­ште­ник из су­бјел­ске по­ро­ди­це Про­тић ко­ји је слу­жио при цр­кви у Су­бје­лу. По­ми­ње на кра­ју и јед­ну Про­ти­ће­ву не­ми­лу до­го­дов­шти­ну:

„Пр­ви свет­ски рат је већ остао иза, а на на­шим про­сто­ри­ма ха­ра­ла је хај­ду­чи­ја, од ко­је се стра­да­ло, тр­пе­ло и бе­жа­ло. Та­ко је Ми­ло­ван Про­тић, све­ште­ник из Су­бје­ла, мо­рао оста­ви­ти сво­ју ку­ћу и има­ње у Су­бје­лу и бе­га­ти у Ко­сје­рић да би спа­сао жи­вот.”