Пакао је трајао 45 минута

Као шеф екипе Ројтерсових извештача из Дејтона, Јован Ковачић је стално заступао тезу да ће разговори бити успешно завршени, при чему се ослањао на информације из врха америчког тима, а и на друга сазнања, од којих смо понешто изнели у претходним текстовима.

Када је и до једног Ројтерсовог извештача, последњег дана преговора, у шест сати ујутро, стигао абер из Беле куће да ће преговори пропасти, наш саговорник се нашао у неверици. Како је могао толико да погреши? Предао се и коначно, после пет дана бесанице, отишао на починак и искључио мобилни телефон.

„После само три-четири сата сам се пробудио, навукао фармерке и правац у базу ’Рајт-Патерсон’, јер је тог дана и новинарима било дозвољено да у њу уђу. Сви извештачи су већ били тамо”, сећа се Ковачић, чија је екипа делила просторију са конкурентском новинском агенцијом.

„Прошао сам до наше екипе и видео да колеге већ увелико пишу како се делегације пакују. Тек што сам дошао до свог стола, зазвонио је мој телефон. Јавио ми се један високи званичник америчке администрације. Прво је питао зашто ми је искључен мобилни, а онда је изговорио магичне речи: ’Споразум ће бити потписан у подне!’

Осећање које ме преплавило не може да се опише речима, ма колико човек био елоквентан, а због конкуренције, чији су нас погледи пажљиво пратили са суседних столова, ништа нисам могао да поделим са колегама. Отворио сам лаптоп и ћутећи написао флеш-вест да ће преговори бити потписани у подне – ’високи званичник саопштава Ројтерсу’. Написао сам и пратећу ургентну вест, помолио се богу и притиснуо дугме за слање поруке”, сећа се Ковачић, у чијим речима и 13 година касније препознајемо посебну врсту узбуђења док о овоме сведочи.

„Није прошло ни неколико секунди и већ се јавио деск из Вашингтона. Питају да ли сам нормалан и да ли знам колика је секира изнад моје главе положене на пањ? Срећом по све нас, имали су поверења и без улажења у детаље, због коришћења обичног телефона, пустили су вест у етар. Настао је пандемијум.

Прво су скочиле моје најближе колеге, полудевши што им претходно нисам ништа рекао. Онда сам им показао на избезумљену конкуренцију која је пиљила у нас. Колеге су разумеле зашто сам ћутао. Објаснио сам и ко ми је вест јавио, те се цела екипа приљежно вратила на стари курс и почела да анализира успех дејтонских преговора. Били смо сами на жици пуних 45 минута пре него што су друге агенције имале потврду наше вести. Ако икада будем имао тикове у животу, знаћу да је то баш због ових 45 минута – цео релативно успешан новинарски живот ми је пролазио (у пропаст) пред очима”, сећа се Ковачић.

„Током тих 45 минута конкуренција је сигурно доживела пакао јер се може само замислити под каквим су притиском били док су чекали потврду или негацију наше вести. Чак су и неки власници глобалних ТВ мрежа тражили да поделимо своје изворе са њиховим екипама на лицу места”, каже наш саговорник.

Коначно је потврда стигла и другим извештачима, а у 11 сати је и званично саопштено да су преговори успешно завршени и да ће мировни уговор бити потписан у подне.

„Када се то десило”, сећа се Ковачић, „председник Скупштине РС Момчило Крајишник, који је од нас сазнао шта се дешава јер га је Милошевић потпуно изоловао последњих неколико дана, најцрње је испљувао мировни споразум. Толика је мржња из њега проговорила, да смо се међу собом у шали кладили да ће се у најбољем случају враћати редовном линијом. А у најгорем, да ће га Милошевић избацити из авиона над Атлантиком.”

Делегације су се коначно вратиле кућама, а после слетања на Батајницу Милошевић је целу групу, заједно са Караџићем, „отео” и у Добановцима им, каже Ковачић, два дана под земљом „завртао руке и уши” да прихвате и спроведу мировни споразум. Убрзо су, подсећа наш саговорник, Михајло Марковић и Милорад Вучелић избачени из СПС-а, и све је било по старом, каже на крају разговора за „Политику” Јован Ковачић, некадашњи шеф извештача Ројтерса из Дејтона, а данас председник једне успешне консултантске куће.