Папа показује изузетну пажњу, љубав и поштовање према Србији

Александар Апостоловски

Кад сам за време свечаног чина уздизања у службу кардинала дошао близу папе Фрање, издалека се смешкао и упитао: „Како је у Београду?” Ја сам се захвалио на изузетној части коју ми је показао именовањем, али сам му и додао: „Не осећамо се тако добро као ви овде.” Само се смешио – каже кардинал Ладислав Немет у интервјуу за „Политику”.

На свечаности у Базилици Светог Петра у Ватикану поглавар Римокатоличке цркве је одржао обред увођења у службу двадесет и једног новог кардинала, а међу њима је био и београдски надбискуп и метрополит Ладислав Немет.

Његово именовање дошло је само неколико недеља после посете државног секретара Ватикана кардинала Пјетра Паролина Србији, поводом централне прославе стогодишњице Београдске надбискупије.

Уз најискреније божићне честитке католичким верницима, искрено вам честитам и именовање за кардинала. Да започнемо разговор у добром расположењу. Србија може да се похвали да први пут има свог кардинала и, потенцијално, кандидата за папу. Да ли сам у праву?

Именовање за кардинала скоро увек аутоматски носи са собом и могућност бирања следећег папе. Кажем могућност, јер постоје неки закони, који ближе дефинишу ко може бирати папу. Само бих споменуо овде најважнији закон, према коме папу бирају само они кардинали који на дан почетка избора новог папе нису напунили 80. годину. А што се тиче кандидатуре, према законима Католичке цркве сваки крштени мушкарац је потенцијални кандидат за ову службу, не само ја или други кардинали.

Чак и ако нисам, на солидном сам трагу. Ви сте први београдски надбискуп који је рођен у Србији. Веома брзо сте постали и кардинал, као први великодостојник Католичке цркве тако високог ранга рођен у Србији. Очигледно је да имате велики углед у Ватикану.

У Католичкој цркви, као у свим великим организацијама, постоје правила и традиције како се бирају људи за нека одговорна места. Свакако је ту прва ствар морална подобност за једну службу, али није мање важна ни школска спрема. Треба имати и мало среће, јер неко мора да те „запази” и предложи баш тебе за једну функцију или службу, што опет може довести до избора или именовања (то су два начина стицања функција у Католичкој цркви). Због мојих ранијих служби по различитих државама света ја сам некако постао познат у црквеним круговима. Последњих 20 година био сам а и јесам на одговорним местима у хијерархији Католичке цркве и то ме је довело и до познанства са садашњим папом.

Свеједно, ви сте један од одабраних који ће једнога дана бирати папу или бити изабран. Како важите за човека помирења и скромности, а притом сте веома духовити и неконвенционални, реците ми како се осећате пошто сте постали и формално члан најужег круга моћи у Светој столици?

Морам вам признати да још нисам сасвим свестан те своје нове улоге. Прве недеље после уздизања у ову службу ја већину времена проводим сређивањем „нормалних” ствари, везаних за живот Београдске надбискупије, за Међународну бискупску конференцију Св. Ћирила и Методија, где сам председник, а и других организација где тренутно делујем. Полако, уз помоћ сарадника, спремам се за будуће задатке, који ће се сигурно појавити после Нове године. Ту моћ, о којој ви говорите, још нисам искусио, иако ме пуно њих већ ословљава са новим називом „еминенцијо” или „узорити”.

Хоћу ли прећи границу доброг укуса ако кажем да и Србија коначно има свог човека у врху једне од најмоћнијих држава света? Мислим да нећу, јер сте ви изузетно посвећени развоју добрих односа како католика и православаца у Србији, тако и везама званичног Београда и Свете столице.

Ја сам само један мали камичак у том, како ви кажете, врху једне од најмоћнијих држава света. Колико је Света столица моћна не могу сасвим реално оценити, али свакако да је један од водећих субјеката борбе за мир, за равноправност, за верске слободе, за солидарност са сиромасима, а у последње време и у борби за очување наше планете. То су поља деловања где сам ја од младих дана био присутан, ту сам уложио пуно снаге и знања, јер у свим тим областима ради се о достојанству човека, његовог права на сигуран живот, у заједници са другима.

Да ли је Србија прва већински православна земља у свету чија римокатоличка заједница има великодостојника кардиналског ранга? Какву је поруку вашим именовањем за кардинала папа хтео да пошаље Србији – и као врховни поглавар Католичке цркве и као шеф ватиканске државе? Да ли је то поука и за читав регион?

У већинско православним државама имамо још једног кардинала, а то је кардинал Лукијан Мурешан, грчко-католички метрополит за све припаднике те цркве у Румунији. Он је већ старији господин, рођен 1931. године, па као такав неће суделовати у избору следећег папе. Што се тиче мога именовања, сигуран сам да је папа Фрања хтео послати неколико порука. Прво мојој „матичној” цркви у Београду да мисли на нас и да нас жели ојачати у вери. Именовање је свакако и знак за Србију да се однос Свете столице и Републике Србије, а тако и однос према Српској православној цркви налази у добром стању. На међународном плану ово именовање је знак да Света столица и те како пази и гледа на наш регион, који је доста сложен, некад и компликован, са могућим жариштима тензија. У овом окружењу добро је радити на дијалогу, разумевању и помирењу, а све то свакако припада мојој новој функцији.

Када смо последњи пут разговарали, рекли сте ми да добро познајете папу Фрању, као и да папа одлично зна ко сте. Наиме, не верујем да вас је сада извадио из нафталина, како сте ми рекли у шали да је то био разлог због којег вас је поставио за београдског надбискупа.

Имате право у неку руку, зна ко сам и одакле долазим. Он иначе воли шале, пун је живота, а посебно му је драго када му се човек приближава као неком старом пријатељу.

Сматрате да су односи Србије и Ватикана сигурно најбољи од успостављања дипломатских односа. Помиње ли папа у разговорима са вама те односе и да ли се додатно могу унапредити? Рекли сте ми да има простора за још боље односе. На шта тачно мислите?

Оно што је за папу Фрању од пресудног значаја јесте однос међу хришћанским црквама. Сваки пут кад сам код њега у службеним, али исто тако и приватним посетама, више га интересује како је патријарх у Београду. Он патријарха много цени, једанпут су се и срели, ако се не варам у Асизију. Пре две године – мислим да ово није нека тајна – патријарх му је послао поклон, предивно уметничко дело, ускршње јаје са дивним сликама. Јако се обрадовао овом поклону. Што се тиче бољих односа, то се односи свакако на разговоре о неким теолошким или мање теолошким темама, као на пример о заједничком датуму за прославу Ускрса, програмима у вези са прославом 1700. годишњице Првог васељенског сабора у Никеји.

Има ли помака у вези с питањем доласка папе у Србију? Он вам је рекао да би радо дошао. И ви сте га писмено позвали. Председник Вучић је такође веома отворен по том питању, као и патријарх Порфирије. Мислите ли да ће доћи тренутак када ће и Сабор СПЦ бити за то?

Надам се да ће до тога доћи још за време овог папе, папе Фрање. Вероватно ћете се сложити са мном да је овај папа показао изузетну пажњу, љубав и поштовање према Србији.

У интервјуу поводом католичког Ускрса за „Политику” казали сте ми да не верујете у васкрс разума, поводом ескалације ратова у Украјини, на Блиском истоку и широм света. Од Ускрса до данас ситуација је још гора. Има ли икаквог простора да се свет ипак призове памети и настане мир или сте уочи Божића још већи песимиста?

Нажалост, видимо да се спирала рата још више продубљује. Неке ствари би и могле бити позитивне, као нова влада у Сирији, али баш тамо видимо да су државе из комшилука одмах искористиле нестабилност централне владе у Дамаску да заузму неке територије Сирије. С друге стране, види се све већи „умор од рата”, самим тим једна ситуација где се назиру обриси могућих почетака преговора око примирја. Ја, који чврсто верујем у деловање Бога у историји, настављам да се молим за мир, а на политичарима и дипломатама је задатак да учине све како би се дошло до прекида ватре.

Ако је папа својевремено имао проблема због мировног предлога за прекид сукоба у Украјини, онда примирја искључиво зависе од политичара. Иду ли данас светске политичке елите ка самоуништењу?

Ја видим више процес стварања нових центара моћи и поделе „плена” на свим могућим ратиштима. Сваки процес промена политичких играча на светској сцени доносио је и доноси пуно напетости, несигурности, политичког неповерења, нових савеза и решења. Људска породица је увек имала политичке лидере, некада јаке, некада слабије, али политичка реалност не трпи вакуум. Ко ће међутим испунити новонастале просторе вакуума, видећемо можда тек у будућности. Али свакако морам потврдити оно што сте споменули: примирја увек зависе од политичара, неко мора да одлучи да је доста.

Да ли ће можда дан рођења Исуса Христа постати тренутак повратка разума? Хоћете ли можда то поменути у божићној посланици? Или свест човека неповратно клизи ка аутодеструкцији?

Не верујем да смо већ стигли до тачке када ће ратно лудило, које је захватило толико држава и народа, доћи брзо до краја. То ме јако боли, јер видимо да се тренутно највећи рат у свету води између два хришћанска народа. Огромна трагедија за све, а и срамота за хришћанство да ту ми, као цркве, јако мало чинимо за мирно решење овог сукоба.

Да ли је доминација људског зла над добрим можда последица тога што се људска врста одрекла своје интелигенције и уступила је вештачкој?

Човек је сам по себи способан да тражи добро и да оствари добро, да ли уз помоћ своје интелигенције или вештачке, то је сада мање битно. Вештачка интелигенција је у неку руку исто производ људског креативног духа, она већ сада помаже у различитим огранцима индустрије, медицине, да не набрајам више. Оно што ме брине јесте употреба вештачке интелигенције у војне сврхе. Човек се стварно игра са својом будућношћу. Ја једнако понављам: човек је једино духовно биће, које може својим разумним и добрим делима створити једну средину где се може достојно и слободно живети.

О вештачкој интелигенцији и Богу

Користите ли ви лично услуге вештачке интелигенције? Имате ли стрепњу да ће њена крајња амбиција бити да замени Бога?

Не тако давно инсталирао сам нови програм „Adobe Acrobat” на свом компјутеру, а тамо има већ понуда за коришћење вештачке интелигенције. Полако студирам ствар, још је не користим, али видим могућности за употребу неке од предности те интелигенције. Можда сам превише оптимиста, али ја верујем да ће људско друштво бити у стању да увек има једну групу људи, играче на међународној сцени, који ће бити у неку руку контролори необузданог развоја вештачке интелигенције. Ако дође до тога да би вештачка интелигенција хтела да замени Бога, то ће према мени свакако довести до краја историје људске породице, али не и до нестанка Бога свемогућега из овог нашег универзума.