Здрав производ од укусних српских јабука

Никада није живео у Србији, а због баке је јако везан за домовину свог оца. Често је долазио и тако се и заљубио у пределе и људе овог поднебља. После три завршена факултета из области економије и консалтинга у Немачкој, богате каријере, објављених научних књига, др Александер Милићевић почео је и приватни посао у околини Младеновца где се бави прерадом и сушењем воћа.

Са очеве стране потекао је из фамилије која је пре 60 година из Црне Горе дошла у Београд, одакле је његов отац Мирко отишао у Немачку и због љубави са Кристином остао да живи у њеној домовини на северу Европе. Тако је Александер Милићевић „рођени Немац”, али, како каже, неизмерно воли Србију. И мада је последњих тридесет година самостални финансијски саветник у Немачкој, експерт за консултантске услуге беби-бум и бест ејџер генерације у области некретнина, али и експерт за оснивање фондација – то га није спречило у остваривању давно зацртаног плана да некада, на неки начин, буде присутан пословно и у Србији.

„Одувек сам желео да урадим нешто лепо за ову земљу и да се одужим на неки начин друштву. Моји планови нису били стриктни у вези са отварањем фирме у Београду, поготово ми производња није била на памети, али сам једноставно знао да ћу некада нешто урадити. Појавио се у једном тренутку пројекат који ми се учинио занимљивим. Била је то производња чипса од јабуке. То ми се веома допало. Желео сам да урадим нешто тако, да правимо нешто здраво од укусних српских јабука, јер се и мени самом тај производ веома допао. Тако фантастично и укусно и здраво никада дотад нисам видео. Сличних производа има, али таквог укуса и такве хрскавости и свежине стварно не. То је био први корак, одлучио сам да производим наш оригинални чипс”, каже Милићевић у разговору за „Политику”.

Не крије да је било оних, као што је његов добар пријатељ уметник Небојша Ђурановић који га је разумео и подржао, али и људи који су му рекли да је „луд и да треба да остане да ради само у Немачкој”.

Ипак, покренуо је бизнис план вођен идејом да посао зависи само од људи, не од граница одређене државе.

„Ни у Немачкој, ни у Србији бизнис се не води сам, потребни су људи од поверења, карактера, стабилне личности”, објашњава наш саговорник, који признаје да је имао одређених проблема на домаћем терену, и то на више поља. Уследило је краткотрајно разочарање, али му је оптимизам био гориво да настави даље да реализује своје идеје.

Осим њега, у пројекту у Србији финансијери су „његови људи”, односно клијенти са којима Милићевић сарађује. Није било много убеђивања, каже, сви су били свесни да имају добру ствар у рукама и радо су се одазвали позиву да погон направе у селу Црквине код Младеновца. У питању је осам финансијера који су уложили укупно приближно 750.000 евра, а у пројекат је било укључено још људи који су се бавили вођењем посла, решавањем дозвола које су претходиле покретању посла.

„Завршио сам три факултета и само то је довољно да схватите да увек тежим нечем бољем, усавршавању. Човек се учи док је жив и онога тренутка када мислите да ништа не може да вас изненади, да сте много научили – и тада морате да учите још и да тежите још већим циљевима. И у послу и у академској каријери, мој мото је да увек може боље”, наводи Милићевић.

Каже да највише цени лојалне и поштене раднике, а сматра да су случајности без напорног рада и труда мало вероватне.

„На почетку каријере нисам имао ни једног јединог клијента, а сада независно продајем осигурање за више од 200 компанија у Немачкој. Да ли је то случајност или упорност? Случајност је, по дефиницији, нешто што се не планира, и ако тако гледамо ствари, верујем да сам случајно дошао у ситуацију да упознам и неке непрофесионалне људе око себе као што ми се десило на пројекту у Србији, али исто тако случајно сам и упознао феноменалне људе који су ми изашли у сусрет на том истом послу. Можда је то само случајност, а можда је то нека додатна животна школа”, пословна је и животна филозофија успешног човека из Немачке.